U bazi „Jug“ kod Bujanovca završena je prva zajednička vojna vežba Vojske Srbije i NATO pakta, koja je izvedena u saradnji sa komandom južnog krila Alijanse iz Napulja. Ovaj događaj, iako zvanično predstavljen kao „početak novog poglavlja“, izazvao je duboku polemiku u domaćoj stručnoj javnosti o budućnosti srpske neutralnosti, traumama iz prošlosti i geopolitičkim interesima.
Bezbednosni analitičar Daniel Šunter u razgovoru za Euronews Srbija ističe da ova vežba predstavlja logičan nastavak dugogodišnje saradnje. Srbija je članica Partnerstva za mir od 2006. godine, a poligon kod Bujanovca se već dugo koristi za obuku naših vojnika za mirovne operacije širom sveta. Šunter naglašava da je profil država učesnica, poput Italije, Rumunije i Turske, od izuzetnog značaja za Srbiju. Italija je već partner Srbije u misiji u Libanu, dok su Rumunija i Turska ključni regionalni akteri. Prema njegovim rečima, saradnja sa Alijansom ne ugrožava status neutralnosti, već ga osnažuje kroz praktičnu interoperabilnost.
„Biti vojno neutralan ne znači biti u karantinu ili izolovan od drugih. Pogledajte Austriju ili Švajcarsku – one su takođe vojno neutralne, ali imaju vrlo intenzivnu saradnju sa NATO-om i učestvuju u njihovim misijama“, objašnjava Šunter. On smatra da je, s obzirom na geografsku poziciju Srbije, prirodno da saradnja bude usmerena na partnere iz neposrednog okruženja.
S druge strane, Mitar Kovač iz Evroazijskog bezbednosnog foruma izražava sumnju u iskrenost namera Alijanse. On smatra da je preuranjeno govoriti o novom poglavlju dok god su otvorena bolna pitanja iz prošlosti i sadašnjosti. Kovač naglašava da trauma iz 1999. godine nije jedini problem, već i trenutna politika NATO-a prema Kosovu i Metohiji. „Sutra bih bio za članstvo u NATO-u kada bi oni posmatrali Srbiju u međunarodno priznatim granicama, kada ne bi činili sve da odvajaju Kosovo i Metohiju iz srca Srbije i kada ne bi naoružavali i stvarali neku novu vojsku Kosova“, izjavio je Kovač.
On upozorava da se ova vežba održava uprkos moratorijumu na vojne vežbe koji je Srbija ranije proglasila, te da takvi potezi šalju jasnu političku poruku međunarodnoj javnosti. Kovač se zalaže za princip „ravnomerne saradnje“ i smatra da bi prava neutralnost podrazumevala vežbe ne samo sa NATO-om, već i sa drugim silama poput Kine ili članica ODKB-a.
„Ne možemo mi govoriti da smo vojno neutralni, a da većinu aktivnosti realizujemo isključivo sa NATO paktom. Voleo bih da na ovakvim vežbama vidimo i multinacionalne snage van ovog saveza, jer bi tada naša neutralnost imala pun smisao i bila objektivna i pred svetom i pred sopstvenim narodom“, zaključio je Kovač.
Iako se stručnjaci slažu da ovakve vežbe donose određene koristi kroz razmenu iskustava i upoznavanje vojnika, ključna razlika ostaje u tumačenju političkog konteksta. Dok Šunter u bujanovačkoj bazi vidi modernizaciju i jačanje spoljnopolitičke pozicije Srbije, Kovač upozorava na opasnost od gubitka suvereniteta i narušavanja poverenja građana koji NATO i dalje vide kroz prizmu agresije.
S obzirom na sve ove izazove, budućnost srpske neutralnosti ostaje neizvesna, a snažna polemika o ovom pitanju ukazuje na duboke podele unutar društva. Dok jedni vide mogućnost jačanja vojne i bezbednosne pozicije Srbije kroz saradnju sa NATO-om, drugi smatraju da bi to moglo ugroziti nacionalne interese i suverenitet zemlje. U ovoj složenoj situaciji, važno je da Srbija pronađe ravnotežu između svojih bezbednosnih potreba i očuvanja neutralnosti, što će zahtevati mudre i promišljene odluke u narednom periodu.
