U Srbiji je postalo uobičajeno da ljudi, bez obzira na to da li se nalaze u autobusu, automobilu ili šetnji, prekrste kada prolaze pored crkve. Ova praksa izazvala je žustre rasprave na društvenim mrežama, a mišljenja su podeljena. Dok neki smatraju da je reč o površnom izražavanju vere, drugi brane slobodu pojedinca da veru pokazuje na svoj način.
Jedan korisnik Reddita, koji se predstavio kao vernik, izrazio je sumnju u smisao ovog običaja. „U poslednje vreme primećujem ovaj barem meni nepotreban momenat gde se pola busa prekrsti kad prolazimo pored crkve. Samo mi je ovo preterivanje. Veru nosimo u sebi. Koje je vaše mišljenje?“, napisao je, što je izazvalo lavinu komentara.
Odmah su usledili različiti odgovori, od onih koji su pokušali da objasne fenomen do ekstremnih generalizacija. „Posebna sorta su one huliganske glavudže, napucani mišićima, lemaju se, diluju… Al’ pored crkve tri prsta, bajo moj,“ jedan je od komentara koji je zaokupljao pažnju.
Međutim, bilo je i onih koji su branili slobodu vernika. „Po meni vi vernici često umete da budete jako isključivi po tome na koji način će ko da veruje. Ako će da se prekrsti dok prolazi pored crkve, neka ga, ako neće, ne mora,“ napisao je jedan agnostik, ističući da ne vidi razloga za osudu.
Pored krštenja u prolazu, komentatori su izneli i druge primere koje smatraju neprimerenima u religiji. Jedan reditor ukazao je na to kako su ljudi „previše utripovani“ da veruju da Bog reaguje na „milion nebitnih, iracionalnih stvari“, poput prekrštanja kad prolaze pored crkve.
Mnogi su istakli da im nije jasno zašto se ljudi krste iz autobusa, navodeći da su takvu praksu do sada viđali samo u Beogradu. „Meni samo to nije jasno, što iz autobusa… Svako zna da je to običaj kad se ulazi u crkvu,“ napisao je jedan od reditora.
Drugi korisnik je uporedio ovu praksu sa drugim religijama, ukazujući na to da se muslimani mole nekoliko puta dnevno i da to nikome ne smeta. „Što se mene tiče, ko oseća potrebu, nek’ se krsti, klanja, meditira. Nekima je možda teško u životu pa se tako smiruju,“ dodao je.
Među onima koji se najviše krste iz autobusa su tinejdžeri, a jedan od reditora postavio je pitanje da li oni uopšte razumeju svoj postupak. „Sumnjam da tinejdžeri imaju toliko problema i da su usmereni ka Bogu,“ napisao je, kritikujući masovnost ovog čina.
Neki su smatrali da im sam čin ne smeta, već mesto gde se vrši. „Neka radi šta hoće u svojim kolima, ali brate moj, u busu si u kome ne može da se diše,“ komentarisao je jedan reditor, izražavajući iritaciju zbog prekrštanja u zatvorenom prostoru.
Ovaj običaj nije jedinstven za Srbiju, s obzirom na to da su slične situacije viđene i u drugim zemljama. Jedan korisnik je naveo da je u Grčkoj video ljude kako se krste u autobusu, smatrajući to normalnim.
Teolog Nebojša Lazić naglašava da ne postoji strogo pravilo kada bi čovek trebalo da se prekrsti, ističući da je krsni znak pre svega izraz lične vere i slobode. „To što se krstimo kada prolazimo pored crkve jeste, suštinski, čin zahvalnosti,“ pojašnjava Lazić, dodajući da zahvalnost ne može biti nametnuta obaveza.
U zaključku, ova rasprava osvetljava različite percepcije vere i običaja u savremenom društvu, kao i potrebu za razumevanjem i tolerancijom među ljudima različitih uverenja. Kroz dijalog i otvorenost, moguće je doći do zajedničkog razumevanja i poštovanja različitih religijskih običaja i tradicija.
