Naučnici su istraživali mogućnosti multitaskinga, odnosno sposobnost istovremenog obavljanja više zadataka, i došli do zaključka da ljudski mozak može da kontroliše ovu funkciju, ali uz određene uslove i iskustvo. Prethodno se verovalo da prefrontalni korteks, deo mozga odgovoran za rešavanje problema i logičko razmišljanje, ima ograničenja kada je u pitanju multitasking. Međutim, nova istraživanja pokazuju da se mozak može adaptirati i koristiti alternativne strategije za obavljanje više zadataka.
Profesor neuronauke na Univerzitetu Džordžtaun, Maksimilijan Rizenhuber, koji je vodio istraživanje, objasnio je da je prefrontalni korteks dizajniran da se fokusira na jedan zadatak u određenom trenutku. Iako je ovo često korisno, u situacijama koje zahtevaju više zadataka, ovaj deo mozga može da postane preopterećen. Rizenhuber je istakao da se kroz iskustvo i ponavljanje, mozak može „preprogramirati“, omogućavajući mu da svesno izvršava jedan zadatak dok se drugi obavlja automatski.
Istraživanje je uključivalo jedanaest učesnika, muškaraca i žena u uzrastu od 18 do 29 godina, koji su prolazili kroz igru u kojoj su sortitali kompjuterski generisane slike automobila na osnovu sličnosti i razlika. Tokom pet do deset nedelja, učesnici su ovu aktivnost ponovili više od 30.000 puta. Na početku eksperimenta, snimci su pokazivali da je prefrontalni korteks bio aktivan dok su učesnici obavljali zadatak. Međutim, nakon dugotrajnog vežbanja, otkriveno je da je aktivnost prešla u temporalni korteks, koji je povezan sa dugoročnim pamćenjem.
Rizenhuber je objasnio da kako mozak stiče iskustvo u obavljanju zadatka, informacije se „pakiraju“ i prenose u temporalni korteks, čime se automatizuje proces. Ovo oslobađa prefrontalni korteks i omogućava mu da se fokusira na druge zadatke. Ova sposobnost da se različiti delovi mozga koriste za multitasking može objasniti svakodnevne situacije u kojima ljudi istovremeno obavljaju više aktivnosti, poput vožnje dok razgovaraju ili slušaju muziku.
Psiholog Majkl Šenberg sa Univerziteta Južne Floride istakao je da ova istraživanja objašnjavaju zašto neki ljudi mogu razviti specijalizovane veštine, kao što su analiza snimaka mozga ili gimnastika na olimpijskom nivou. Takođe, ukazao je na to da neki ljudi možda imaju prirodne predispozicije za multitasking, dok drugi mogu imati poteškoća u prebacivanju između različitih zadataka.
Istraživanje je pokazalo značajnu varijabilnost među učesnicima u brzini prebacivanja aktivacije između prefrontalnog i temporalnog korteksa. Šenberg smatra da bi mnogi ljudi mogli bolje iskoristiti svoje mogućnosti multitaskinga, čak i u starijem uzrastu, ukoliko im se pruži prilika da vežbaju nove veštine.
Međutim, on upozorava da bi prekomerna zavisnost od tehnologije, uključujući veštačku inteligenciju koja pomaže u obavljanju zadataka, mogla negativno uticati na naš mozak. Dugoročno, ovo može smanjiti sposobnost mozga da razvije složene veštine potrebne za multitasking. Preporučuje se da ljudi sami vežbaju obavljanje više zadataka kako bi poboljšali svoje kognitivne sposobnosti.
S obzirom na sve ovo, naučnici zaključuju da je multitasking moguć, ali ne dolazi prirodno. Potrebno je vreme, praksa i iskustvo da bi se razvile potrebne veštine i sposobnosti. Samo tako, kroz kontinuirano učenje i prilagođavanje, možemo poboljšati svoje sposobnosti multitaskinga i iskoristiti puni potencijal našeg mozga.
