Kafanski vlasnici su ovaj praznik koristili za ličnu zaradu i eksploataciju zavisnika od alkohola. Ni teške ekonomske prilike nisu sprečavale održavanje ovih destruktivnih „proslava“ u poznatim beogradskim kafanama. U osvit velikog Vaskršnjeg posta, na Beli ili Čisti ponedeljak, krajem februara, nekadašnjim Beogradom bi se, umesto duha pročišćenja, širio miris ustajalog dima i jeftine rakije. Bio je to dan rezervisan za „bekrijsku slavu“ – običaj koji je, iako formalno posvećen molitvi za dobar rod šljivika i vinograda, u praksi predstavljao brutalno i gotovo varvarsko takmičenje u opijanju. Ovaj običaj je posebno pogađao najranjivije osobe u tadašnjem Beogradu – ljude surovo siromašne.
Dok je većina stanovnika prestonice ovaj običaj s pravom smatrala „najnesimpatičnijom pojavom i ružnim obeležjem našeg društva“, u kafanskim kuloarima on je predstavljao vrhunsku zabavu za besposlene i siromašne, ali i za one koji su imali novaca. Iza kulisa „praznika“ stajao je čist profit i surova eksploatacija. Gazde pojedinih kafana organizovale su proslave kako bi „razradile lokal“ i sklopile trgovačke poslove. Njihova meta bili su mučeni ljudi već duboko ogrezli u alkoholizam, čija se zavisnost beskrupulozno koristila u nečovečne svrhe.
Organizatori „bekrijske slave“ bili su vlasnici kafana željni zarade, a sirotinja i ubogi besposleni radnici su vrbovani da se „bore za titulu najvećeg pijanice“ i da piju do besvesti, neretko i do smrti! Oni sa parama zauzimali su pozicije sa kojih bi mogli najbolje da prate svoje favorite, besomučno su plaćali pića takmičarima i kladili se na pobednika, uživajući u gnusnom prizoru. Čak ni teška ekonomska kriza nije sprečila održavanje ovih nadmetanja. Štampa iz 1936. godine beleži da su se slične scene mogle videti čak i u poznatim i renomiranim beogradskim kafanama.
Atmosfera je bila mučna. Grupe ljudi trudile su se da popiju što veću količinu alkohola u što kraćem vremenu. Kada bi organizam popustio, a takmičar pao pod sto potpuno bez svesti, gazde kafana bi reagovale brzo, ali ne i humano! Da smrt ne bi „poremetila tok dalje utakmice“, mortus pijane bi izbacivali napolje, na hladnoću i sneg da ne bude da su umrli kod njih u lokalu, dok bi se takmičenje nastavljalo još ubrzanijim tempom. „Pozitivno se zna da je skoro svuda, za vreme tih pijanačkih proslava, bilo žrtava“, pisale su novine.
Danas bekrijske slave i dalje postoje u nekim krajevima Srbije, ali su one, srećom, izgubile svoj mračni i destruktivni karakter koji su imale uoči Drugog svetskog rata. Već sedam decenija u Novom Selu kod Loznice neguju običaj organizovanja bekrijske slave, a prva u ovom mestu organizovana je pre 70 godina. Na Čisti ponedeljak okupljaju se meštani, pre svega muškarci, spremni da početak Vaskršnjeg posta proslave uz ribu i posnu hranu, dobru zabavu i koju kapljicu više.
Daleko od surovih takmičenja u opijanju, ali i preživljavanju, današnja okupljanja služe isključivo za druženje, zdravicu i uživanje u tradiciji, bez senke eksploatacije i ljudske bede koja je nekada pratila beogradski Čisti ponedeljak. Ovaj praznik sada donosi radost i zajedništvo, dok su prošla vremena bila obeležena tragedijom i očajem. U savremenom društvu, važno je osvežiti uspomene na prošlost, ali i osigurati da takve prakse ne budu ponovo normalizovane. S obzirom na to, treba se odupreti svemu što remeti ljudsko dostojanstvo i zdravlje, a istovremeno očuvati tradicije koje donose sreću i zajednicu.
