Zamislite zvuk pogonske mašine u fabrici koja se raspada u hiljadu delova, pomešan sa tonom digitrona sa kog neko recituje haiku na japanskom – tako bi neko mogao da pokuša da opiše harsh noise, kontroverzni podžanr eksperimentalne elektronske muzike. Ovaj žanr se često nailazi na podeljena mišljenja; dok jedni tvrde da to uopšte nije muzika, drugi u njemu pronalaze put ka duboko meditativnom iskustvu.
Harsh noise je ekstremna forma eksperimentalne muzike koja se ne trudi da vam se dopadne. U njemu nema ritma, melodije, niti jasne strukture. Ponekad deluje kao da nema ni smisla, a neki će reći da je to audio ekvivalent mentalnog sloma. Ovo je zvučna forma koja se nalazi na samoj ivici onoga što možemo nazvati muzikom. Ako polazimo od pretpostavke da muzika mora imati strukturu i ritmičku organizaciju, harsh noise otpada. Međutim, ako muziku shvatimo kao organizovani skup zvukova koji izazivaju emocionalnu ili fizičku reakciju, onda harsh noise pripada istoj prostoriji kao i bilo koji drugi popularni žanr.
Umesto melodijskih i harmonijskih linija, harsh noise koristi čist šum – statički, granularni, digitalni ili analogni. Ovaj žanr najčešće nastaje kombinovanjem sirovih, nekontrolisanih izvora zvuka – poput mikrofonije, distorzije, kontakt mikrofona, analognih uređaja, metala, pokvarenih kablova ili digitalnih grešaka. Umetnici koriste efekte, pedale, miksete i softverske procesore kako bi kreirali zvučne slojeve bez harmonije i ritma, s ciljem da proizvedu maksimalno intenzivan auditivni doživljaj.
Harsh noise se često izvodi uživo i improvizovano, bez ponavljanja i bez naknadnog uređivanja, a takve kombinovane zvučne mase mogu trajati od nekoliko sekundi do više sati. Dok tradicionalna muzika teži da nas vodi kroz tenziju i njeno razrešenje, harsh noise odbija da pruži bilo kakvu utehu – zvučna drama kod njega nikada ne dobija kraj. Ova neprekidna tenzija može stvoriti psihofiziološki efekat koji može biti uznemirujuć, katarzičan ili čak meditativan, zavisno od slušaočevog stanja i otvorenosti.
Paradoksalno, harsh noise nekima ne donosi nemir, već smirenje. Dok većina ljudi reaguje refleksno, tražeći dugme za gašenje, postoji grupa slušalaca kojima upravo ta bučna apokalipsa omogućava da se isključe. Psiholozi objašnjavaju da kognitivno preopterećenje može dovesti do neuralnog „resetovanja“, gde se mozak bori da procesuira buku, na kraju „kapitulira“. U tom smislu, harsh noise se može posmatrati kao ekstremna verzija „deep listening“ prakse, gde pažljivo osluškivanje sveta oko nas uključuje i ono što obično pokušavamo da ignorišemo.
Međutim, harsh noise nije za svakoga. Za neke je to terapeutski haos, dok kod većine izaziva fizički napor. Produžena izloženost visokim frekvencijama i totalnom odsustvu tišine može izazvati slušnu zamorenost, pa čak i trajna oštećenja poput tinitusa. Ipak, upravo taj fizički odgovor tela, ta borba sa zvukom, jeste razlog zašto neki slušaju harsh noise. Kao kod ekstremnih sportova, ide se do granice izdržljivosti da bi se na njoj desila katarza – emocionalno pražnjenje kroz čistu buku.
Nastupi umetnika poput Masonne, koji skače u publiku i razbija opremu dok vrišti u mikrofon, ili Merzbowa, čije live setove publika neretko napušta posle deset minuta, potvrđuju ovu teoriju. Ponekad, publika može da uđe u neku vrstu transa, a u tom konstantnom udaru zvuka dolazi do desenzitizacije, nakon koje um počinje da pravi nove obrasce i značenja.
Na suprotnom kraju spektra od harsh noisea, nalaze se frekvencije koje su vekovima korišćene u ritualima, meditacijama i terapijama. Frekvencije od 432 Hz i 528 Hz često se pominju u zvučnoj terapiji kao „harmonične“ za ljudsko telo i um. Iako nauka gleda na ove tvrdnje sa dozom rezerve, studije potvrđuju da određeni zvuci mogu sniziti puls, krvni pritisak i nivo stresa. U muzikoterapiji, koriste se instrumenti poput tibetanskih činija i gongova, kako bi se „resetovao“ nervni sistem.
Iako harsh noise može izgledati kao haos, za neke predstavlja duboku, emotivnu i transformativnu iskustvo koje se ne može lako objasniti rečima. Ovaj žanr predstavlja izazov, kako za umetnike, tako i za slušaoce, otvarajući vrata novim dimenzijama slušanja i doživljavanja zvuka.
