Početkom godine, Srbiju je potresla vest o ostavci Zorana Pantovića, direktora OŠ „Ivo Andrić“ u Pranjanima. Njegova odluka je usledila nakon što su njegovi kolege stupile u blokadu i nezakoniti štrajk. Pantović je istakao da ne želi da bude deo te situacije i odlučio je da se vrati u svoje rodno selo Bogdanicu, gde će nastaviti da predaje u maloj planinskoj školi sa devet đaka.
U razgovoru za medije, Pantović je izrazio razočaranje zbog odluka svojih kolega, rekavši: „Nisam mogao da verujem da su podlegli nagovorima i pritiscima nekih iz SOČ-a. Ako su takvima verovali više nego meni, koji je uvek imao razumevanja za svakoga pojedinačno, onda u redu.“ On se osvrnuo na svoje iskustvo kao direktora, naglašavajući da je tokom dvanaest godina koliko je bio na tom mestu, uvek bio dostupan i spreman da pomogne svojim učenicima i kolegama.
Pantović se takođe prisetio svojih napora da obezbedi bolji pristup obrazovanju za decu u planinskim područjima, naglašavajući da je ličnim automobilom prevozio đake iz udaljenih sela. Njegovo iskustvo kao direktora škole, koja se suočava sa izazovima poput velikih udaljenosti i slabije infrastrukture, dovelo je do toga da ga meštani pamte kao „ljudinu“.
Nakon ostavke, Pantović je odlučio da se vrati u seosku školu, gde se oseća cenjenim i gde može da se posveti svojim učenicima. „Ne želim da vodim kolektiv i školu za koju sam dao sve od sebe“, izjavio je. On se osvrnuo na ponašanje svojih kolega, koji su nekad najavljivali da škola radi normalno, a zatim se predomišljali i glasali za nerad.
Pantović je takođe kritizovao trenutne uslove rada u školama, tvrdeći da su nastavnici imali bolje uslove nego ikada pre. „Ako vam kažem da jedan učitelj ili nastavnik ima 108.000 dinara platu, a još sedam hiljada na razredno starešinstvo, onda vam je sve jasno“, rekao je. On je naglasio da su neki nastavnici imali čak i veću platu od njega kao direktora, što smatra „sramotnim i bezobraznim“.
U svom obraćanju, Pantović je ukazao na to da se mora poštovati trud roditelja i dece koji putuju velike udaljenosti da bi došli do škole. „Radi se o nepoštovanju dece koja u školu dolaze i sa desetak kilometara udaljenosti“, rekao je, dodajući da su roditelji ti koji ulažu velike napore kako bi svojoj deci omogućili obrazovanje.
Njegova odluka da se vrati u Bogdanicu došla je kao rezultat njegove želje da se posveti individualnom pristupu i radu sa malim brojem đaka, gde može da ostvari stvarni uticaj na njihove živote. On smatra da je u maloj školi moguće ostvariti kvalitetno obrazovanje, koje će biti prilagođeno potrebama svakog učenika.
Pantović je ostavio snažan utisak na zajednicu, a meštani ga pamte ne samo kao direktora, već i kao osobu koja je uvek bila tu za njih. Njegova posvećenost obrazovanju i deci u planinskim predelima ukazuje na značaj pojedinca u sistemu obrazovanja, kao i na izazove s kojima se suočavaju nastavnici i učenici u ruralnim sredinama.
Na kraju, Pantović je poručio svojim kolegama da se bore za bolje uslove, ali i da razumeju kako njihov rad direktno utiče na decu koja zavise od njihove posvećenosti i truda. U trenutku kada se čini da su vrednosti obrazovanja izgubile na značaju, Pantović je primer kako jedan učitelj može da promeni živote svojih učenika i zajednice.
