Ovaj film, koji je prvi koji gotovo u celosti otkriva duboki ponor u duši srpskog naroda, nosi naziv „Zlatni rez 42“. Njegov reditelj, Lordan Zafranović, kroz ovu filmsku priču istražuje traumatičnu prošlost srpskog naroda, posebno fokusirajući se na zločine koji su se dogodili u Jasenovcu. Njegovo otkriće o ovom stratištu, koje je ostavilo duboke rane na kolektivnoj svesti naroda, dolazi iz lične potrage za istinom, koja se pokazuje kao neizbežna.
Zafranović, kako sam kaže, nije mogao da živi normalno nakon što je otkrio istinu o Jasenovcu. Njegova opsesija razotkrivanjem zlostavljanja koje su srpski narod pretrpeo, dovela je do toga da se traga za slikama i sećanjima koja su bila sistematski skrivana. U tom kontekstu, scenario „Djeca Kozare“ Arsena Diklića postaje ključni deo ovog istraživanja, odgovarajući na mnoga pitanja i otvarajući ponor strahota koje su bile skrivene decenijama.
Prikazivanje ovog filma nije bilo lako. Postojale su brojne prepreke na putu do realizacije, a mnogi su verovali da će biti sprečen da se ikada pojavi. Iako je prošlo osamdeset godina od događaja koje film obrađuje, mnogi smatraju da je pitanje prikazivanja dužine filma ključno. Kroz prizore Jasenovca, Zafranović ne samo da razotkriva srpsku bol, već i duboke rane koje su ostavljene na hrvatskoj strani, ukazujući na istorijske korene mržnje i nasilja koji su se razvijali kroz vekove.
Film „Zlatni rez 42“ nije samo umetničko delo, već i sveobuhvatna analiza duhovne i kulturne traume. Zafranović istražuje kako su ideje genocida i mržnje, koje su se pojavile kroz likove kao što su Starčević i Pavelić, oblikovale kolektivnu svest i identitet. Ove ideje su se ukorenile u društvenoj strukturi, a njihov uticaj se oseća i danas. U tom smislu, film postaje važan alat za razumevanje prošlosti i lekcije koje ona donosi savremenom društvu.
U svojoj potrazi za istinom, Zafranović se ne plaši da se suoči sa mračnim aspektima ljudske prirode. Njegov rad je inspirisan ne samo ličnim iskustvima, već i širim kulturnim i filozofskim pitanjima o identitetu, postojanju i smislu. Kroz „Zlatni rez 42“, on poziva gledaoce da se suoče sa sopstvenom prošlošću i preispitaju svoje stavove i uverenja.
Film je, međutim, izazvao i kontroverze. Kritičari su isticali da bi mogao da izazove nove podele i sukobe, dok su drugi naglašavali njegov potencijal za pomirenje i razumevanje. Zafranović se suočava sa izazovima koje donosi ovakva tematika, ali veruje da je suočavanje sa istinom neophodno za izgradnju boljeg budućeg društva.
Rad na ovom filmu predstavlja kulminaciju Zafranovićevog umetničkog puta, koji je obeležen dubokim razumevanjem ljudske prirode i njenim složenostima. Njegov pristup filmovanju je istovremeno emotivan i intelektualan, stvarajući delo koje ne ostavlja ravnodušnim. U tom smislu, „Zlatni rez 42“ postaje više od običnog filma; on predstavlja kulturno nasleđe koje poziva na refleksiju i razgovor o bolnim temama.
S obzirom na sve što film donosi, važno je da se pronađe odgovarajući način distribucije koji će omogućiti da se dostigne šira publika. Ovaj film nije samo srpski, već ima univerzalnu poruku koja se tiče svih nas. U vremenu kada se suočavamo sa izazovima kolektivnog pamćenja i identiteta, „Zlatni rez 42“ može poslužiti kao podsticaj za dijalog i razumevanje među narodima.
Na kraju, Lordan Zafranović je stvorio delo koje prevazilazi granice filma, postajući važno kulturno dobro koje zaslužuje da bude prikazano i raspravljano, ne samo u Srbiji, već i širom Evrope.
