Od 2020. godine, Zemlja se okreće brže oko svoje ose, što je izazvalo interesovanje naučnika i javnosti. Ovaj fenomen može rezultirati skraćivanjem dana, a predviđa se da bi sledeći najkraći dan mogao nastupiti 9. jula, 22. jula ili 5. avgusta 2025. godine, prema rečima astrofizičara Grejema Džounsa. On naglašava da bi dan mogao biti kraći za 1,66 milisekundi, ali pravi izazov leži u razumevanju uzroka ovog ubrzanja.
Solarni dan bi trebao da traje tačno 86.400 sekundi, odnosno 24 sata. Ipak, rotacija Zemlje nikada nije bila potpuno stabilna. U prošlosti, planeta je sporije rotirala zbog plimskog trenja uzrokovanog gravitacijom Meseca, ali od 2020. godine došlo je do preokreta. Ovaj fenomen je postao nova norma, a 2021. godine dan je bio kraći za 1,47 milisekundi, dok je 2022. godine zabeleženo skraćenje od 1,59 milisekundi, a 2023. godine 1,31 milisekundi. Rekord drži 5. jul 2024. godine kada je dan trajao 1,66 milisekundi kraće od uobičajenog.
Ovo ubrzanje rotacije Zemlje moglo bi proći nezapaženo za većinu ljudi, ali zahvaljujući atomskim satovima, naučnici mogu precizno meriti dužinu dana. Iako uzrok ovog ubrzanja ostaje nejasan, postoje hipoteze koje ga pokušavaju objasniti. Jedna od njih sugeriše da se datumi skraćenja poklapaju sa periodima kada je Mesečeva orbita najudaljenija od Zemljinog ekvatora, što može uticati na rotaciju planete.
Mesec, kao prirodni satelit Zemlje, ima značajan uticaj na njenu rotaciju. Pre oko 4,5 milijardi godina, dan na Zemlji mogao je trajati samo tri do šest sati, ali je gravitaciono privlačenje Meseca usporilo rotaciju planete tokom vremena. U tom smislu, uzroci ubrzanja rotacije možda su povezani sa promenama u orbitalnim karakteristikama Meseca.
Iako se čini da skraćenje dana za nekoliko milisekundi nema velike posledice, u svetu tehnologije i telekomunikacija svaki deo sekunde je od suštinskog značaja. Globalni sistemi sinhronizacije, koji se koriste za različite svrhe, uključujući navigaciju i komunikaciju, zahtevaju izuzetnu preciznost. Stoga, čak i mala odstupanja u dužini dana mogu imati značajne posledice na rad ovih sistema.
Naučnici takođe predviđaju da bi, ako se ovaj trend ubrzanja nastavi, za otprilike 50 milijardi godina moglo doći do sinhronizacije rotacije Zemlje sa Mesečevom orbita. U tom slučaju, plime i oseke bi nestale, a jedna strana Meseca bi bila vidljiva samo jednoj polovini planete. Ove promene naglašavaju kompleksnost interakcije između Zemlje i njenog prirodnog satelita, kao i dugoročne posledice koje bi mogle nastati usled promena u rotaciji.
Ukratko, fenomen ubrzanog okretanja Zemlje oko svoje ose je intrigantna tema koja otvara mnoga pitanja o našem planetarnom sistemu. Iako uzroci još uvek nisu potpuno razjašnjeni, istraživanja nastavljaju da pružaju nova saznanja o dinamičkim procesima koji oblikuju naš svet. U svetu gde se tehnologija i nauka neprestano razvijaju, razumevanje ovakvih fenomena može biti ključno za buduće inovacije i prilagođavanje našim svakodnevnim životima.
