Godinama se u javnosti pokušava pronaći uzrok naglog porasta gojaznosti u Sjedinjenim Američkim Državama. Različiti faktori, poput biljnog ulja, šećera, brze hrane, pa čak i zdravstvenog sistema i farmaceutskih kompanija, često se smatraju krivcima. Međutim, situacija je mnogo složenija, a nijedan pojedinačni faktor ne može objasniti ovu krizu. Promene su počele početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada su se dogodile brojne promene u načinu života i ishrane Amerikanaca.
Podaci Nacionalnog istraživanja zdravlja i ishrane (NHANES) jasno prikazuju da su stope gojaznosti bile stabilne decenijama, sve do dramatičnog porasta koji je započeo krajem sedamdesetih i trajao kroz osamdesete. U tom periodu, stopa gojaznosti je skočila sa oko 15% na preko 30% u sledećih 20 godina. Genetski faktori, koji se ne menjaju brzo, nisu bili uzrok ove promene. Umesto toga, okolina se drastično promenila.
Prehrambene smernice koje su usvojene 1977. godine pozvale su Amerikance da smanje unos masti i povećaju unos ugljenih hidrata. Ove smernice su postale zvanična politika 1980. godine. Prehrambena industrija je brzo reagovala, a proizvodi sa oznakom „nizak nivo masti“ postali su popularni. Međutim, da bi se održao ukus ovih proizvoda, kompanije su često zamenjivale masti šećerima i visoko prerađenim skrobovima, što je dovelo do stvaranja „zdravih“ proizvoda koji su negativno uticali na metabolizam.
U to vreme, sirup od kukuruza sa visokim sadržajem fruktoze postao je sve popularniji. Njegova upotreba porasla je za 1.000% u samo dvadeset godina, a brzo je postao sastavni deo gotovo svake prerađene hrane – od gaziranih pića do pekarskih proizvoda. Ukupna konzumacija dodatog šećera dostigla je istorijski visoki nivo, što je dodatno doprinelo problemu gojaznosti.
Pored promene u ishrani, prosek kalorija koji su Amerikanci unosili drastično se povećao. Od kraja 1970-ih do početka 2000-ih, dnevni unos kalorija porastao je za 200-300 kalorija, uglavnom zbog povećane konzumacije gaziranih pića, brze hrane i deserta. Fenomen „Super Size“ postao je poznat tokom devedesetih, ali su veće porcije već bile uobičajene i ranije.
S druge strane, način života se značajno promenio. Rad je postao sve više sedeći, a svakodnevno putovanje se gotovo isključivo odvijalo automobilom. Slobodno vreme se provodilo ispred televizora i kompjutera, što je doprinelo smanjenju fizičke aktivnosti. Kod dece, fizička aktivnost je opala drastično, a vreme provedeno pred ekranima se dramatično povećalo.
Smanjenje pušenja, koje se može smatrati jednim od najvećih javnih uspeha, takođe je imalo uticaj. Iako je prestanak pušenja često povezan sa malim porastom težine, na nivou populacije to je doprinelo povećanju stope gojaznosti za 1-2 procentna poena. Studije sugerišu da je 50-70% porasta težine rezultat povećane konzumacije prerađenih žitarica, šećera i dodatih masti, dok se ostatak može pripisati smanjenju fizičke aktivnosti.
Dekada osamdesetih godina stvorila je „savršenu oluju“ – promene u politici ishrane, jeftina i prekomerno prerađena hrana, veće porcije i društvo koje postaje sve manje aktivno. Uzimanje u obzir samo jednog uzroka, poput biljnih ulja ili šećera, ne pomaže u razumevanju ovog složenog problema. Kriza gojaznosti proizašla je iz promena celokupnog ekosistema ishrane i načina života, koje se protežu od urbanog planiranja do obrazovanja i prehrambene politike. Razumevanje pravih uzroka je ključno za pronalaženje suštinskih rešenja za ovaj problem.
