Kada je istraživač Džered Tauers postavio podvodne kamere kako bi posmatrao par kitova ubica, primetio je neobično ponašanje jedne mlade ženske orke. Ova orka je prišla kameri i ispustila mrtvu morsku pticu, a zatim je, nakon što je posmatrala reakciju svog mlađeg brata, ponovo progutala pticu. Ovaj incident je bio samo jedan od niza sličnih slučajeva koje je Tauers zabeležio tokom godina. U drugom slučaju, orka je ispustila mladunče tuljana blizu njegovog čamca, što ga je navelo da istraži ovu fascinantnu interakciju između orki i ljudi.
Između 2004. i 2024. godine, Tauers je otkrio ukupno 34 slučaja u kojima su orke ljudima nudile hranu. Njegova istraživanja su objavljena u Časopisu za komparativnu psihologiju, gde je pokušao da objasni razloge za ovo neobično ponašanje. Kako je izjavio, moguće je da orke iz radoznalosti istražuju kako će ljudi reagovati na njihove „darove“.
Dok su neki istraživači sugerisali da bi ovo ponašanje moglo biti igra, većina je odbacila ovu teoriju, ističući da su orke svih starosnih grupa učestvovale u ovim interakcijama. Zanimljivo je primetiti da orke koriste plen kako bi privukle druge životinje, ali nikada nije zabeleženo da su orke napale čoveka.
Tauers je naglasio da je teško odrediti jedan jedini razlog za ovo ponašanje, sugerišući da bi moglo postojati više mehanizama koji utiču na njihovo ponašanje. U svim slučajevima, osim jednog, orke su prvo čekale reakciju ljudi pre nego što su ponovo uzele hranu. Ljudi su često ignorisali ponuđenu hranu, a samo su je četiri puta prihvatili, od kojih su u tri slučaja potom vratili u more.
Interesantno je da se ovo ponašanje može uporediti sa ponašanjem domaćih ljubimaca, poput mačaka, koje donose „darove“ svojim vlasnicima. Iako postoje neki zabeleženi slučajevi drugih predatora, poput lažnih orki i morskih leoparda, koji su nudili hranu ljudima, orke su jedne od retkih vrsta koje su to radile u divljini.
Hane Strager, istraživačica i autorka knjige „Dnevnici kitova ubica“, komentarisala je da su orke veoma radoznale i da često dolazi do interakcija između njih i ljudi. Orke su poznate po svojoj inteligenciji; prema ovoj studiji, jedino ljudi imaju veći mozak u odnosu na veličinu tela. Ova sposobnost im omogućava da ubijaju znatno veće životinje u odnosu na svoju veličinu nego druge vrste kitova i delfina, što može uticati na njihovu sposobnost deljenja hrane.
Filipa Brejks, bihevioralna ekološkinja specijalizovana za kitove i delfine, navela je da orke imaju neurone povezane sa empatijom, što može biti uzrok njihovog ponašanja. Ovo ponašanje može biti altruistično ili jednostavno biološka funkcija, slična ponašanju prema mladunčetu.
Istraživači su utvrdili da vrsta orke, starost, pa čak ni pol, nisu uticali na njihovo ponašanje kada je reč o nudjenju hrane ljudima. Svi ovi slučajevi dodatno potvrđuju prirodnu sklonost orki da iniciraju interakciju s ljudima i pružaju uvid u njihov život i ponašanje.
Na kraju, Tauers je naglasio važnost prepoznavanja naše interakcije s ovim visoko razvijenim vrstama, ističući da, iako je ljudska vrsta tehnološki naprednija, delimo planetu s drugim inteligentnim vrstama čiju dobrobit moramo uzeti u obzir. Ova otkrića postavljaju nova pitanja o tome kako razumemo i reagujemo na naše susrete s divljim životinjama.
