Mnogi se često suočavaju sa situacijom kada, nakon večere, sede ispred televizora i iznenada požele da jedu čips, čokoladu ili neku drugu grickalicu, iako su siti. Iako znamo da nam hrana nije potrebna, ta želja se ipak javlja. Nova studija objavljena u časopisu Appetite otkriva da razlog za to nije toliko povezan sa snagom volje, već sa načinom na koji naš mozak reaguje na signale povezane sa hranom. Istraživači tvrde da su ti impulsi zapravo navike koje smo godinama gradili, povezujući hranu sa zadovoljstvom i nagradom.
Psiholog Tomas Sambrook sa Univerziteta Istočne Anglije objašnjava da mozak često automatski reaguje na naučene obrasce ponašanja, čak i kada svesno mislimo da nismo gladni. Drugim rečima, nekada ne jedemo zato što nam je hrana potrebna, već zato što mozak prati već usvojeni obrazac. Signali za hranu su različiti podsticaji koji nas navode da razmišljamo o jelu i pokreću želju za hranom. Ti signali mogu biti miris ili izgled hrane, određeno doba dana, mesto na kome se nalazimo, društvo sa kojim smo, emocije poput stresa ili dosade, kao i sećanja i navike.
Naučnici objašnjavaju da mozak kroz ponavljanje stvara vezu između određenih situacija i hrane. Na primer, ako često jedete kokice dok gledate film, mozak će automatski povezati tu aktivnost sa hranom i stvoriti očekivanje nagrade. Tada se aktiviraju centri za zadovoljstvo, povećava se lučenje pljuvačke i javlja se motivacija za jelom, iako stomak nije gladan. Stručnjaci naglašavaju da ovo nema veze sa disciplinom, jer su takve reakcije često automatske i javljaju se i kod ljudi koji imaju jaku samokontrolu.
Važno je razlikovati fizičku od emocionalne gladi. Fizička glad se javlja postepeno, prestaje kada se zasitimo, može se odložiti, zadovoljava je gotovo svaka hrana i ne izaziva grižu savesti nakon obroka. S druge strane, emocionalna glad se pojavljuje naglo, deluje kao da nikada ne prestaje, zahteva brzu reakciju, vezana je za određenu hranu i često izaziva krivicu ili nelagodnost nakon jela. Emocionalno jedenje često znači da pokušavamo da smirimo stres, tugu ili dosadu hranom, umesto da slušamo potrebe svog tela.
Naučnici razlikuju dve vrste gladi: fiziološku glad, kada telu zaista treba energija, i hedonističku glad, kada tražimo zadovoljstvo i nagradu. U ovom slučaju radi se o hedonističkoj gladi. Ona je povezana sa centrima za zadovoljstvo u mozgu koji pamte prijatna iskustva sa hranom i podstiču nas da ih ponovimo. Posebno jaka reakcija javlja se kod hrane bogate šećerom i mastima, jer ona pojačava lučenje dopamina, hormona zadovoljstva. Kako se to ponašanje ponavlja, navika postaje jača.
Kod nekih ljudi može doći i do poremećaja prejedanja, jer gube osećaj za stvarnu glad i sitost ili koriste hranu kao način da se izbore sa emocijama. Stručnjaci sugerišu nekoliko koraka koji mogu pomoći da se prepoznaju i kontrolišu signali za hranu. Prvo, važno je prepoznati pravi razlog za želju za hranom. Zapitajte se da li ste zaista gladni ili vam je dosadno, stresno ili želite neku vrstu utehe. Drugo, preporučuje se napraviti kratku pauzu pre nego što uzmete hranu, jer često želja oslabi ako se ne ispunjava odmah. Treće, promenite okruženje kako biste smanjili izloženost hrani koja vas iskušava.
Budite strpljivi, jer promene navika zahtevaju vreme, a mozak mora da stvori nove obrasce ponašanja. Na kraju, jedite svesno, bez distrakcija kao što su telefoni ili televizori, i obratite pažnju na ukus, miris i teksturu hrane. Razumevanje razlike između fizičke i emocionalne gladi, kao i svesno praćenje signala koje telo šalje, može pomoći da lakše kontrolišemo potrebu za hranom i izgradimo zdraviji odnos prema ishrani.
