U Hrvatskoj je nedavno započela primena tzv. „izraelskog modela“, prema kojem su trgovci obavezani da na svojim internet stranicama svakodnevno objavljuju maloprodajne cene proizvoda. Ova praksa je u teoriji namenjena povećanju transparentnosti cena i olakšavanju potrošačima da uporede cene različitih proizvoda, ali se čini da u praksi ne donosi značajne koristi za potrošače.
Prema informacijama iz Vladine odluke, trgovci su dužni da objavljuju cenovnike u formatima .xml ili .csv. Ovi formati su prikladni za dalju obradu podataka, ali nisu korisni za prosečne potrošače koji žele jednostavno i brzo da uporede cene. Mnogi trgovci su ove informacije postavili na svoja web mesta na način koji otežava njihovo pronalaženje. To znači da, iako su cene tehnički dostupne, potrošači se suočavaju sa poteškoćama u pristupu i razumevanju tih informacija.
Jedan od ključnih problema je što su podaci često skriveni duboko u stranicama trgovaca, što otežava korisnicima da ih pronađu. Na primer, dok neki trgovci poput DM-a čine napore da olakšaju pristup informacijama, mnogi drugi jednostavno ne pružaju lako dostupne podatke. Ovo stvara situaciju u kojoj potrošači ne mogu iskoristiti prednosti novog sistema za upoređivanje cena.
Osim toga, iako je cilj ovog modela da poveća konkurenciju među trgovcima, može se postaviti pitanje da li će to zaista imati željeni efekat. Ako potrošači ne mogu lako da pronađu i uporede cene, trgovci možda neće imati motivaciju da snižavaju cene ili poboljšavaju svoje ponude. Ovo može dovesti do stagnacije u maloprodaji, umesto očekivanog rasta konkurencije.
U kontekstu ekonomije, transparentnost cena može doprineti boljem funkcionisanju tržišta. Međutim, ako potrošači ne mogu lako da dođu do relevantnih informacija, koristi od ovakvog sistema se ne ostvaruju. U tom smislu, potrebno je razmisliti o mogućim poboljšanjima i prilagođavanjima sistema, kako bi se olakšao pristup informacijama za potrošače.
U zemljama gde je sličan model već bio primenjen, primećeno je da su trgovci često pronašli načine da optimizuju svoje cene, a potrošači su mogli da iskoriste prednosti takvog sistema. U Hrvatskoj, međutim, još uvek postoji mnogo izazova koji se moraju prevazići kako bi se postigla slična situacija.
Jedan od predloga za unapređenje ovog sistema mogao bi biti uvođenje centralizovane platforme koja bi omogućila potrošačima da lako pretražuju cene različitih proizvoda iz različitih trgovina. Takva platforma bi mogla da sakuplja podatke iz različitih izvora i prezentuje ih na jednostavan i pregledan način, čime bi se povećala konkurencija među trgovcima.
Takođe, trgovci bi mogli biti podsticani da poboljšaju pristup informacijama o cenama, na primer, kroz smanjenje administrativnih troškova ili davanje subvencija za implementaciju sistema koji omogućava lakše objavljivanje cena. Ovakav pristup bi mogao pomoći da se postigne balans između potreba trgovaca i potrošača.
Na kraju, iako je uvođenje „izraelskog modela“ u Hrvatskoj korak ka većoj transparentnosti, važno je da se osiguraju mehanizmi koji će omogućiti da potrošači zaista imaju koristi od ovog sistema. Samo u tom slučaju će se postići željeni efekat povećanja konkurencije i smanjenja cena, što bi na kraju dovelo do boljih uslova za sve učesnike na tržištu.
U ovom trenutku, preostaje da se vidi kako će se situacija razvijati i da li će trgovci uspeti da se prilagode novim pravilima, kako bi potrošači imali stvarne koristi od ove inicijative.
