Sve je više zemalja koje razmatraju uvođenje zakona kojima bi se ograničila ili čak zabranila upotreba društvenih mreža za maloletnike. Francuska najavljuje potpune zabrane, dok Velika Britanija uvodi stroža pravila pristupa. Pitanje koje se postavlja jeste šta bi takvi zakoni značili za platforme poput TikToka, Instagrama i Snapchata i da li su zabrane rešenje ili pokušaj kontrole koji otvara nove probleme.
Francuski predsednik nedavno je najavio mogućnost zabrane društvenih mreža za maloletnike. Australija je prva zemlja koja je pokušala da uvede zakon koji ograničava korišćenje društvenih mreža, predviđajući da korisnici mlađi od 16 godina ne bi trebali imati pristup. Zakon predviđa visoke novčane kazne za kompanije kao što su Facebook, Twitter i TikTok, koje mogu dostići čak 50 miliona australijskih dolara. Tamara Radojčić, advokat, ukazuje na to da je problem sprovođenje ovakvih zakona u praksi, jer deca lako mogu da koriste VPN-ove zaobilaženje ograničenja.
Radojčić smatra da je ideja ograničenja pristupa društvenim mrežama za decu dobra, jer ih štiti od nasilja, pornografije i sajberbulinga. Ipak, naglašava da je teško sprovesti ovu regulativu u praksi. Sociološkinja Jelena Radović takođe ukazuje da ograničenja mogu imati smisla, ali da je potrebna edukacija mladih i odraslih o bezbednom korišćenju interneta. Ona upozorava na mogućnost da se deca presele na „darknet“ kako bi izbegla restrikcije.
Radović predlaže rad na prevenciji, komunikaciji i obrazovanju, kao i na „kućnom vaspitanju“. Takođe, naglašava potrebu za regulisanjem sadržaja na društvenim mrežama, jer mnoge platforme ne sankcionišu neprihvatljiv sadržaj čak i kada je prijavljen. Roditelji bi trebali da nauče kako da komuniciraju s decom o društvenim mrežama i njihovim rizicima.
Istok Pavlović, marketinški stručnjak, ukazuje na to da će se deca uvek snaći i pronaći načine da zaobiđu zakone, te da kompanije nemaju resurse da verifikuju identitet korisnika. Pavlović upozorava na zavisnost od kratkih video sadržaja na platformama kao što su TikTok i Instagram, gde deca neprekidno skroluju u potrazi za stimulacijom, što može dovesti do fenomena poznatog kao „trulež mozga“.
Svi sagovornici se slažu da društvene mreže same po sebi nisu loše, ali da je ključna edukacija i odgovornost platformi. Radović naglašava da je internet fantastičan alat ako se koristi pravilno, dok Radojčić ukazuje na pravne aspekte u Srbiji, gde je moguće zabraniti društvene mreže samo u vanrednim situacijama.
Prema zakonima u Evropi, deca mlađa od 15 godina ne bi smela imati pristup društvenim mrežama bez saglasnosti roditelja, ali Radojčić ističe da se to često ne poštuje. Ona predlaže da se razmatra verifikacija identiteta korisnika, ali naglašava da to može dovesti do zloupotrebe ličnih podataka.
U zaključku, pitanje upotrebe društvenih mreža za maloletnike ostaje kompleksno. Iako su zakoni i ograničenja na neki način potrebni za zaštitu dece, njihovo sprovođenje je izazovno. Edukacija i odgovornost su ključni faktori u ovom procesu. Dok se društvene mreže nastavljaju razvijati, važno je raditi na pravnim okvirima koji će štititi decu, ali i omogućiti im da koriste ove platforme na siguran način.
