Neposredno nakon završetka oružanog sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. godine, situacija za nealbansko stanovništvo, posebno Srbe, postala je veoma nestabilna. Dolaskom međunarodnih snaga KFOR-a i administracije UNMIK, očekivalo se da će bezbednost biti poboljšana, ali su se stvarnost i dalje pokazale suprotne. Iako je formalno bio okončan rat, nasilje je nastavilo da se odvija, ali u drugačijem obliku – postalo je sistematsko i usmereno protiv civila, povratnika i preostalih srpskih zajednica.
Jedan od najtežih incidenata desio se u februaru 2000. godine, kada je u mestu Čubrelj napadnut autobus UNHCR-a. Ovaj autobus, jasno obeležen kao vozilo Ujedinjenih nacija, prevozio je srpske civile koji su bili pod međunarodnom zaštitom. Napad, koji je internacionalna javnost okarakterisala kao teroristički čin, rezultirao je smrću dvojice Srba, dok je više putnika povređeno. Ovaj incident je dodatno potvrdio sumnju da prisustvo UN-a i KFOR-a ne garantuje bezbednost srpskim civilima, što je postalo evidentno u mesecima koji su usledili.
Nakon napada na autobus UNHCR, sever Kosova, posebno Kosovska Mitrovica, zahvatio je talas nasilja. Došlo je do etnički motivisanih napada, nereda, paljevina i oružanih sukoba. Prema dostupnim podacima, stradalo je ukupno devet osoba. Grad je praktično podeljen, a linije razdvajanja dodatno su učvršćene nasiljem, što je stvorilo još veće tenzije među lokalnim stanovništvom.
Nasilje i nesigurnost nisu se ograničili samo na Kosovsku Mitrovicu. Tokom 2000. godine, česti sukobi i napadi na srpske civile bili su zabeleženi širom Kosova i Metohije. Srbi su se suočavali sa svakodnevnim pretnjama, a mnogi su napustili svoja doma kako bi izbegli nasilje. U međuvremenu, međunarodna zajednica često je kritikovala vlasti u Prištini zbog neefikasnosti u zaštiti srpskog stanovništva, ali se situacija nije značajno menjala.
Pored fizičkog nasilja, Srbi na Kosovu su se suočavali i sa psihološkim pritiscima. Osim straha od napada, mnogi su izgubili pristup osnovnim uslugama, kao što su zdravstvena zaštita i obrazovanje. Srpske škole su često bile meta napada, a učenici i učitelji su se suočavali sa pretnjama i nasiljem. Takođe, mnogi Srbi su bili primorani da napuste svoja radna mesta, čime je dodatno pogoršana ekonomska situacija u srpskim zajednicama.
Uprkos svim teškoćama, preostali Srbi na Kosovu su se trudili da očuvaju svoju kulturu i identitet. Organizovali su različite manifestacije i događaje kako bi obeležili svoje tradicije i običaje. Međutim, bezbednosne pretnje su često onemogućavale ove aktivnosti, a mnogi su bili primorani da se povuku u svoje zajednice i izbegavaju javne događaje.
Takođe, međunarodne organizacije su pokušavale da pomognu srpskom stanovništvu, ali su se suočavale sa brojnim preprekama. Iako su postojale inicijative za vraćanje srpskog stanovništva u njihova doma, mnogi su se plašili povratka zbog nasilja i nesigurnosti. Rezultati su bili razočaravajući, a srpske zajednice su se nastavile smanjivati.
U poslednjim godinama, situacija na Kosovu i Metohiji ostaje složena. Iako su se pojavile određene inicijative za poboljšanje bezbednosne situacije, izazovi i dalje postoje. Povratak srpskog stanovništva i obnova njihovih zajednica ostaje ključni cilj, ali bezbednost i stabilnost su i dalje na prvom mestu.
Na kraju, važno je naglasiti da su Srbi na Kosovu tokom poslednjih decenija prolazili kroz teške trenutke, ali su se uzdali u međunarodnu zajednicu kako bi im pomogla. Iako su se suočavali sa mnogim preprekama, njihova želja za povratkom i očuvanjem identiteta ostaje snažna.
