Elvir Čustović, 48-godišnjak iz Gacka, osuđen je na dve godine zatvora i obavezno psihijatrijsko lečenje zbog terorizma. Ova presuda doneta je u banjalučkom Okružnom sudu, gde je Čustović optužen za više telefonskih pretnji upućenih građanima Republike Srpske, kao i tadašnjem predsedniku Miloradu Dodiku i njegovoj deci. Ove pretnje su se dogodile u periodu od 21. decembra 2024. do 16. januara 2025. godine, kada je Čustović, kako se navodi u presudi, bio u stanju bitno smanjene uračunljivosti.
Čustović je rođen u Gacku, ali je dugo godina živeo u Čikagu, gde je verovatno stekao deo svog identiteta i načina razmišljanja. Njegovo delovanje, koje je okarakterisano kao terorističko, izazvalo je zabrinutost među građanima, ali i među vlastima Republike Srpske. Pretnje koje je upućivao nisu bile usmerene samo na pojedince, već su se odnosile na širu javnost, što dodatno povećava težinu optužbe.
U presudi se takođe naglašava da je vreme koje će provesti na lečenju uračunato u kaznu zatvora. To znači da će Čustović, osim odsluženja zatvorske kazne, morati da prođe kroz proces psihijatrijskog lečenja, što je u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem. Ova odluka suda ukazuje na to da se u krivičnom pravu sve više prepoznaje važnost mentalnog zdravlja počinilaca krivičnih dela, kao i na potrebu za rehabilitacijom umesto isključivo kaznenih mera.
Terorizam se u ovom slučaju definiše kao korišćenje pretnji i zastrašivanja kako bi se postigao neki cilj, a u ovom slučaju, Čustovićeve pretnje su imale za cilj izazivanje straha među građanima i destabilizaciju društva. U svetlu globalnih događaja i sveprisutnog terorizma, ovakvi slučajevi dobijaju dodatnu težinu, jer se mora raditi na prevenciji i zaštiti zajednice.
Postavlja se pitanje šta je moglo da dovede Čustovića do ovakvog ponašanja. Da li su to lični problemi, traume iz prošlosti, ili možda uticaj okruženja u kojem je živeo? Ova pitanja ostaju otvorena, ali je evidentno da je njegov slučaj primer kako mentalno zdravlje može uticati na ponašanje pojedinca. Zbog toga su psihijatrijske mere u presudi ključne, jer mogu pomoći u razumevanju uzroka njegovih postupaka i potencijalno sprečiti slične incidente u budućnosti.
Osuđujući ovakve aktivnosti, društvo pokazuje svoju posvećenost očuvanju mira i sigurnosti. U isto vreme, važno je raditi na sistemu podrške za osobe koje se bore sa mentalnim zdravljem, kako bi se sprečila eskalacija problema i kako bi se oni koji su u potrebi mogli pravovremeno lečiti.
U ovom slučaju, čini se da su sud i stručnjaci prepoznali potrebu za holističkim pristupom – ne samo kažnjavanjem, već i rehabilitacijom. To je važan korak napred u sistemu pravde, koji se često suočava sa kritikama zbog nedovoljne brige o mentalnom zdravlju počinilaca krivičnih dela.
U zaključku, slučaj Elvira Čustovića u Banjaluci je složen i višeslojan, sa mnogo aspekata koje treba razmotriti. Dok je jasno da su njegove pretnje neprihvatljive i zaslužuju kaznu, važno je i razumeti uzroke takvog ponašanja i raditi na rešenjima koja će omogućiti pojedincima da se rehabilituju i reintegriraju u društvo. Kroz ovaj pristup, zajednica može postati sigurnija i otpornija na slične pretnje u budućnosti.
