U dom porodice Gaćeša u Beogradu, gde se svakodnevno čuje smeh i igra pet veselog devojčica, ljubav, podrška i razumevanje su temeljni principi života. Ova porodica se suočava sa teškim izazovima, ali se nikada ne predaje. Marija i Đorđe Gaćeša su roditelji pet devojčica, od kojih su četiri rođene kao srpske četvorke, što je poseban fenomen. Njihove ćerke, Iris, Inda, Irina i Ina, rođene su prirodnim putem, a najstarija, Iskra, ima šest godina. Njihova priča nije samo o radosti roditeljstva, već i o borbi protiv teških dijagnoza koje su usledile nakon prevremenog porođaja.
Devojčice su rođene u 27. nedelji trudnoće, a tri od njih su kasnije dijagnostikovane sa cerebralnom paralizom i oštećenjem mozga. Iako su lekari predložili da se deca smeste u dom ili čak abortiraju, Marija i Đorđe su odlučili da se bore. Umesto da pokleknu pred teškim prognozama, oni su odlučili da pomere granice i dokažu snagu roditeljske ljubavi.
Nakon što su saznali da očekuju četvorke, Gaćeši su se suočili s brojnim izazovima. Trudnoća je bila visokorizična, a planirani porođaj u 32. nedelji se nije ostvario. Umesto toga, devojčice su rođene na Veliki petak 2022. godine, a Marija se priseća teških trenutaka kada nije mogla da bude sa njima u bolnici. Ipak, svakodnevno je donosila mleko i pričala im kroz prozor, pokazujući im svoju ljubav.
Nakon porođaja, suočili su se sa brutalnošću dijagnoza koje su im postavili lekari. Otkrivena su teška oštećenja mozga kod Irine, dok su Iris i Inda dijagnostikovane sa cerebralnom paralizom. Lekari su im savjetovali da se odreknu dece, ali Marija je odlučila da se bori protiv svih predrasuda i stereotipa. Ona smatra da njene ćerke nisu deca sa posebnim potrebama, već sa običnim potrebama koje samo zahtevaju više ljubavi i pažnje.
S obzirom na izazove koje donosi život sa četvorkama, porodica Gaćeša je razvila vojničku disciplinu u svakodnevnim aktivnostima. Njihovi dani su ispunjeni terapijama, vežbama i logopedski radom. Roditelji su preuzeli inicijativu, jer je državna zdravstvena zaštita obezbedila samo minimalne uslove za rehabilitaciju. Marija često kaže da su im automobil i „mini garsonjera“ postali svakodnevni saputnici, jer u njemu obavljaju obroke i druge aktivnosti.
Đorđe, kao jedini muškarac u kući, preuzima odgovornost i vodi porodicu. Njegov poslodavac mu je omogućio rad od kuće kako bi mogao da pomogne Mariji u brizi o deci. On ističe da nije imao luksuz da posustane, jer bi to moglo da dovede do dodatnog stresa u porodici. Njihove devojčice su do sada imale nekoliko autologne transplantacija matičnih ćelija, što je doprinelo njihovom napretku.
Pored medicinskih izazova, porodica se suočava i sa društvenim stereotipima. Višečlane porodice su često marginalizovane, a Marija je doživela različite negativne komentare. Međutim, ona je naučila da se ne obazire na takve primedbe i crpi snagu iz svoje vere u Boga, verujući da su prepreke koje dobijaju samo za jake ljude.
S obzirom na budućnost, porodica se nada inovativnim metodama lečenja u Kini, gde se nude savremene terapije koje kombinuju različite pristupe. Međutim, finansijski izazovi su ogromni. Troškovi lečenja za svaku devojčicu iznose između 33.000 i 35.000 evra, a porodici su potrebne donacije kako bi mogle da priušte potrebne tretmane.
Na kraju, Đorđe se zahvaljuje svima koji su donirali sredstva za njihovu borbu i poziva ljude da pomognu, jer svaka donacija može napraviti razliku u životima njihove dece. U tom duhu, porodica Gaćeša nastavlja da se bori, veruje u bolje sutra i pokazuje snagu ljubavi i zajedništva.
