Vedrana Rudan, poznata spisateljica, otvorila je svoje srce u trenutku kada se bori s teškom bolešću, rakom. Na svom najnovijem blogu, podelila je svoja osećanja i razmišljanja o životu, posebno o pitanju „imati decu ili nemati“. Ova tema joj trenutno često prolazi kroz misli dok se suočava s izazovima bolesti i svakodnevnim životom.
Rudan ističe da se tokom svog života nebrojeno puta pitala da li je bolje imati decu ili ne. Kao žena i spisateljica, svaka njena rečenica se tumači kao lično iskustvo, dok se istovremeno ne može ne primetiti da su slične teme kod drugih autora često shvaćene drugačije. Na primer, kritika koja se upućuje ženskim autorima za njihovu ličnu introspekciju nije prisutna kada je reč o muškim autorima, poput Tolstoja.
U svom emotivnom izlaganju, Rudan se osvrće na način na koji se deca doživljavaju u društvu, spominjući kako se često preuveličavaju njihovi „grehovi“ u očima roditelja. Ona opisuje kako je život s decom prepun izazova, od njihove školskih ocena do strahova koji prate roditelje kada su njihova deca u opasnosti ili se suočavaju s problemima. Ponekad se pita da li bi njen život bio lakši da nije imala decu i da se u zrelim godinama može posvetiti samo sebi i partneru, uživajući u jednostavnim stvarima poput grickanja čokolade na obali mora.
Rudan se, pored ovih filozofskih razmišljanja, suočava s realnošću svoje bolesti. Trenutno provodi više vremena u bolnici nego kod kuće. Opisuje teškoće koje doživljava, ali i lepe trenutke koje deli sa svojom decom. Njena ćerka joj priređuje male trenutke sreće, dok sin donosi knjige i slatkiše kako bi joj olakšao boravak u bolnici. Ovi trenuci su ispunjeni ljubavlju i pažnjom, i predstavljaju svetlu tačku usred njene borbe.
U jednom od odlomaka, Rudan deli kako je nakon boravka u bolnici izašla napolje, uživajući u sunčanom danu. Opisuje kako je srećna što je kod kuće, čak i kada je fizički nepokretna. Njena deca su joj donela radost, a miris mora joj pruža utehu. Dok se opušta na kauču, ponovo se postavlja pitanje koliko su deca prisutna u životima svojih roditelja i koliko često roditelji idu svojim putem, udaljavajući se jedni od drugih.
Kao što sama kaže, njen muž priprema obrok, a ona se suočava s emocijama koje dolaze i odlaze. Ponekad je to sreća, a ponekad tuga, strah od smrti ili prosto refleksija na život. U tim trenucima, Rudan se suočava s dilemom o roditeljstvu, postavljajući pitanje o smislu i vrednosti imati decu.
Kroz njen blog, Rudan ne samo da deli svoja lična iskustva, već i podstiče čitaoce na razmišljanje o sopstvenim životima i izborima. Njena iskrenost i hrabrost u suočavanju s bolešću i životnim pitanjima čine je inspirativnom figurom, koja nas podseća na važnost ljubavi, porodice i trenutaka koje delimo s najmilijima.
Na kraju, Vedrana Rudan ostavlja čitaocima otvoreno pitanje o postojanju i značaju dece u njihovim životima, izazivajući nas da razmislimo o tome šta znači biti roditelj i kako ti odnosi oblikuju našu svakodnevicu, posebno u teškim trenucima. Kroz sve to, ona pokazuje snagu ljudskog duha i važnost ljubavi i podrške u najtežim vremenima.
