Milorad Dodik, predsednik Stranke nezavisnih socijaldemokrata (SNSD), ističe duboku bolnu tišinu koja se oseća u Istočnom Sarajevu, posebno kada se spomene 118 nevine srpske dece koja su stradala tokom rata. Ova deca su postala žrtve brutalnog sukoba, a njihova sudbina je simbol stradanja nevinih žrtava u ratu. Naime, Dodik naglašava da tišina u ovom gradu nije samo odsustvo zvuka, već prisustvo bola koji reči ne mogu opisati.
U svojoj izjavi, Dodik izražava tugu zbog gubitka dečijih osmeha i detinjstva, koja su brutalno prekinuta ratom. Deca su bila nevine žrtve, a ne vojne mete, a njihova jedina „utvrda“ su bili parkovi, dok su se „oružjem“ igrali sa drvenim igračkama. Ova slika rata, u kojoj su nevina deca postala meta, duboko pogađa svakog pojedinca i ostavlja trajne posledice na društvo.
Povodom obeležavanja Dana sećanja na ubijenu i stradalu decu Srpskog Sarajeva, koji se obeležava 11. marta, Dodik podseća na tragične sudbine devojčica Nataše Učur (10) i Milice Lalović (11), koje su izgubile živote od snajperskih hitaca. Njihove sudbine su postale simbol stradanja dece u Sarajevsko-romanijskoj regiji i podsećaju nas na strahote rata koje su se dogodile.
Dodik naglašava da stradanje dece nije samo statistika, već prazna stolica za porodičnim ručkom, prazna dečija soba koja nikada nije postala prostor za učenje i igru. Ove slike i sećanja su duboko ukorenjena u svesti ljudi koji su preživeli rat i koji svedoče o njegovim posledicama.
Na ovaj način, Dodik poziva na sećanje i poštovanje prema nevinoj deci koja su izgubila život tokom sukoba, naglašavajući da se njihova imena ne smeju zaboraviti. Uveren je da je važno da se kroz sećanje na njih očuva istina o ratu i da se obezbedi da se slične tragedije nikada više ne ponove.
U današnje vreme, sećanje na stradale postaje još važnije, posebno u kontekstu pomirenja i izgradnje budućnosti. Dodik veruje da se kroz sećanje može izgraditi bolja budućnost za sve generacije, kako bi se izbegle greške iz prošlosti. U tom smislu, obeležavanje Dana sećanja postaje ne samo akt sećanja, već i poziv na jedinstvo i solidarnost u suočavanju sa nasleđem rata.
Ove reči i osećanja nisu samo lična, već odražavaju kolektivnu bol i tugu naroda koji je preživeo sukob. U tom smislu, važnost sećanja na stradale decu je ključna za očuvanje identiteta i kolektivnog pamćenja naroda. Na taj način, poštovanje prema žrtvama postaje deo šireg procesa izgradnje društva koje teži miru i stabilnosti.
Osim što se sećamo žrtava, važno je i raditi na izgradnji društva koje će biti otpornije na sukobe i koje će se boriti protiv mržnje i netolerancije. U tom smislu, Dodikova izjava podseća nas na odgovornost koju imamo prema budućim generacijama i potrebu da stvorimo svet u kojem deca neće biti žrtve rata, već će uživati u svom detinjstvu, igri i obrazovanju.
Kao društvo, moramo se truditi da se ne zaborave imena i sudbine nevine dece koja su stradala, jer svaki život koji je izgubljen predstavlja neprocenjivi gubitak. Ove priče treba da budu podsticaj za delovanje i rad na prevenciji sukoba, kako bi se buduće generacije mogle razvijati u mirnom i sigurnom okruženju. U tom smislu, sećanje na stradale je više od običnog obeležavanja; to je poziv na akciju i odgovornost prema svima nama.
