Branimir Kojić, predsednik srebreničke Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila, nedavno je izneo oštre kritike na račun USAID-a, tvrdeći da je ova američka agencija aktivno učestvovala u održavanju mita o „lažnom genocidu“ u Srebrenici. On je istakao da je ovaj mit postao „omča oko vrata Republici Srpskoj i srpskom narodu“.
Kojić je naglasio da su aktivnosti USAID-a, kao i finansijska ulaganja u Memorijalni centar Potočari, koja iznose 500.000 dolara, dokaz da se favorizuju žrtve jednog naroda. Ova investicija, prema njegovim rečima, pokazuje da je USAID spreman da ulaže značajne sume novca kako bi se podržao narativ koji je u velikoj meri kontroverzan i koji je, prema njegovim tvrdnjama, daleko od objektivne istine.
U svojoj izjavi za Srnu, Kojić je ukazao na to da se lažni genocid sve više raspada, jer je sve manje onih koji su voljni da finansijski podrže održavanje ovog mita. On smatra da se istina o događajima u Srebrenici sve više preispituje, a broj onih koji su spremni da pomažu ovu priču smanjuje. Njegovi komentari dolaze u trenutku kada se u društvu sve više raspravlja o interpretacijama istorijskih događaja i njihovim posledicama.
Kojić je takođe istakao važnost podsećanja na to da su mnogi narativi o Srebrenici usmereni ka demonizaciji srpskog naroda. Prema njegovim rečima, ovakve aktivnosti ne samo da su nepravedne prema Srbima, već i podrivaju mogućnost pomirenja i izgradnje zajedničke budućnosti svih naroda koji žive u regionu.
Ovakve tvrdnje Kojića nailaze na različite reakcije u društvu. Dok jedni podržavaju njegovo viđenje situacije, drugi smatraju da je njegovo tumačenje istorije jednostrano i da minimizira stvarne tragedije koje su se dogodile. U tom smislu, pitanje Srebrenice ostaje izuzetno osetljivo i kompleksno, a dijalog između različitih strana često je otežan predrasudama i netrpeljivošću.
U vezi sa ovim, važno je napomenuti da se u poslednje vreme sve više raspravlja o ulozi međunarodnih organizacija u oblikovanju istorijskog narativa. Mnogi smatraju da su ovakve organizacije, poput USAID-a, često uključene u politiku koja favorizuje određene narative, dok marginalizuje ili potpuno zanemaruje druga viđenja i perspektive.
Ova situacija dodatno komplikuje odnose između naroda u bivšoj Jugoslaviji, jer se različite verzije događaja iz devedesetih godina često koriste za političke ciljeve. U tom kontekstu, Kojićevi komentari o „lažnom genocidu“ mogu se posmatrati kao deo šireg diskursa koji pokušava da redefiniše kako se gleda na događaje iz prošlosti.
U isto vreme, postoje i oni koji se protive ovakvim tumačenjima, smatrajući da je važno da se prizna patnja svih žrtava, bez obzira na to kojem narodu pripadale. Ova perspektiva naglašava potrebu za empatijom i razumevanjem, kao i za pomirenjem koje bi omogućilo izgradnju zajedničkog identiteta i budućnosti.
Sve u svemu, debata o Srebrenici i ulozi USAID-a u oblikovanju narativa o događajima iz 1995. godine nastavlja da izaziva tenzije i polarizaciju u društvu. Kako se približavamo obeležavanju godišnjica ovih važnih događaja, jasno je da će ovakve rasprave ostati aktuelne i da će se nastaviti borba za prevlast u tumačenju istorije, što će imati dugoročne posledice po odnose među narodima u regionu.
