Vez, umetnička tehnika koja se koristi za ukrašavanje odeće i prostora, ima bogatu tradiciju koja seže u daleku prošlost. Ovaj zanat služio je ne samo za estetske svrhe, već i za obeležavanje važnih događaja, statusa, pa čak i verskih i nacionalnih identiteta. U maloj radionici u Ivanjici, Zorica Jovićević, jedna od retkih vezilja, čuva od zaborava veštinu zlatoveza i rada sa srmom.
Svaki komad koji izađe iz Zoričine radionice, bio to jelek, košulja ili haljina, izrađen je ručno, sa posebnom pažnjom i simbolikom. „Ovaj jelek sam radila oko 26 radnih dana, u proseku po šest, sedam sati dnevno. Po radnoj površini jeleka iscrtavamo najčešće kredom ili slikčetom sapuna, iscrtavamo motiv i vođicu, to je lice jeleka, zatim ga vezemo srmom,“ objašnjava Zorica, ponosna na svoj rad.
Zorica ne samo da izrađuje komade odeće, već vodi i edukativne radionice za žene u svom kraju. „Pored porudžbina koje stižu sa svih strana sveta, u saradnji sa Ministarstvom kulture već treću godinu za redom sam uspela da organizujem projekat u kojem će učestvovati mladi ljudi. Sada smo u trećem krugu koji se zove ‘Vilino kolo’, u kom učestvuju nastavnici i učenici osnovne škole Sreten Lazarević u Prilikama,“ dodaje Zorica.
U ovim radionicama učestvuje između 10 i 15 žena, od kojih neke već imaju iskustva, dok će druge tek početi da uče ovu veštinu. Kroz projekte za očuvanje starih zanata, Zorica nastoji da prenese znanje na mlađe generacije i osigura da ova umetnost ne padne u zaborav.
„Zlatovez se nikada ne prepušta mašini. Sve se radi rukom, od početka do kraja,“ ističe Zorica, dodajući da želi da vrati stari sjaj ovom zanatu. Njena misija nije samo očuvanje veštine, već i obnova tradicije i identiteta njenog kraja. „Pomažem svojoj zajednici, pomažem našoj Ivanjici da vratimo dušu onome po čemu su naši stari bili poznati. Ovaj kraj je imao izuzetno sposobne abadžije, terzije i opančare,“ zaključuje Zorica.
Umetnički rad koji Zorica i njene koleginice obavljaju podrazumeva mnogo više od samog materijala i utrošenog vremena. Iza svakog komada stoje godine iskustva, neprospavanih noći, energije i ljubavi. Ova strast prema tradiciji i umetnosti ne samo da obogaćuje njihove živote, već i doprinosi očuvanju kulturne baštine.
Zorica Jovićević je pravi primer kako se kroz ljubav prema zanatu može očuvati deo identiteta jednog kraja. Njena radionica je mesto gde se spojuju prošlost i sadašnjost, a svaki ušiven motiv nosi priču, tradiciju i duh zajednice. U vremenu kada se sve više zanata gubi, Zorica i njen trud predstavljaju svetlu tačku u očuvanju kulture i tradicije Srbije.
U svetu koji se brzo menja, Zorica Jovićević pokazuje da je moguće spojiti savremeno sa tradicionalnim, čuvajući tako bogatu srpsku kulturnu baštinu. Njena posvećenost i predanost radu inspiracija su mnogima koji žele da se bave zanatima i očuvanjem tradicije. Učenje i prenošenje znanja na mlađe generacije predstavlja ključnu komponentu njenog rada, a njeni učenici imaju priliku da postanu čuvari ovog dragocenog nasleđa.
U vremenu kada je brzina i efikasnost često prioritet, Zorica podseća na važnost strpljenja, posvećenosti i ljubavi prema poslu, što su vrednosti koje se ne mere samo vremenom, već i dušom i strašću koja se unosi u svaki komad koji se stvara.
