Jelena Tinska je jedinstvena ličnost koja je kroz svoj život ispunjen umetnošću, hrabrošću i bogatim iskustvima uspela da ostavi snažan trag u javnosti. Njena poslednja knjiga „Devojke iz boljih kuća“ nudi dubok uvid u prijateljstvo koje traje više od decenije, ali i u njenu borbu za prava napuštenih životinja. U razgovoru u studiju, Tinska je otkrila mnoge lične trenutke, uključujući i promenu frizure koja simbolizuje njen bunt protiv loših životnih uslova.
Naime, Tinska je, nezadovoljna uslovima života u Debeljači, odlučila da se ošiša, što je bila njena reakcija na nedostatak osnovnih komunalnih usluga. Opisuje kako je, zbog loše vode, njen dug svetliji vlas nije mogao da se raščešlja, pa je uzela makaze u ruke i skratila kosu, što je izazvalo iznenađenje kod njenih ćerki. Ovaj potez je simbolizovao njen bunt i želju za promenom, a uz osmeh deli ovu priču.
Iako je knjiga „Devojke iz boljih kuća“ objavljena pre nekoliko godina, njena relevantnost ostaje snažna. Radnja knjige fokusira se na prijateljstvo između Jelene i slikarke Ljilje Drezge, koje seže još iz njihovih tinejdžerskih dana. Tinska naglašava kako se njihovo prijateljstvo temelji na zajedničkim iskustvima i vrednostima koje su stekle tokom godina, uključujući i teške trenutke poput smrti bliskih članova porodice.
Kada je upitana o pojmu „bolja kuća“, Tinska se osvrće na vrednosti koje se ne mogu kupiti novcem, već se prenose kroz vaspitanje. Ona definiše „bolju kuću“ kao onu koja poštuje tradiciju i porodicu, gde se neguje zajedništvo i gde se vrednuju porodične vrednosti. U njenoj viziji, to je kuća koja ima istoriju i nasleđe, bez obzira na materijalni status.
Kao samohrana majka, Tinska se trudila da svoju decu vaspita u duhu ovih vrednosti. Njene ćerke su odrasle u okruženju gde su im bile dostupne sve potrebne porodične tradicije, a ona se ponosi time što su njeni unuci, kao i ona, zadržali te vrednosti. Ovaj pristup vaspitanju je oblikovao njihovu sposobnost da se suočavaju sa izazovima modernog društva.
Tinska takođe komentariše savremene muško-ženske odnose i podelu kućnih poslova. Smešno se osvrće na to kako su neki stariji modeli razmišljanja još uvek prisutni, kao što je njen bivši muž koji nikada nije koristio usisivač. Ona veruje da je današnje vreme otvorenije za deljenje poslova, što smatra pozitivnom promenom.
Kao umetnica, Jelena Tinska se ne boji da izrazi svoj identitet. Ona se izjašnjava kao Jugoslovenka, ponosna na svoje korene i različite kulturne uticaje koji je oblikuju. Njena ljubav prema Beogradu i njegovoj kulturi je očigledna, a ona se ne ustručava da kritikujemo savremene političke i društvene prilike koje utiču na identitet.
Osim umetnosti, Tinska je aktivna u borbi za prava životinja. Njena posvećenost nije samo deklarativna, već se trudi da skrene pažnju na probleme napuštenih životinja i ekološke izazove u malim sredinama kao što je Debeljača. Kroz njen rad, ona nas podseća da pravi vrednosti ne dolaze iz materijalnog bogatstva, već iz karaktera, poštovanja i odgovornosti prema drugima.
Kroz sve ove priče, Jelena Tinska nas inspiriše da promišljamo o tome šta znači biti „iz bolje kuće“. Njena poruka je jasna: biti iz dobre porodice znači imati vrednosti koje prevazilaze novac i materijalno bogatstvo. Svojim delovanjem i pisanjem, ona nas podstiče da se borimo za bolje sutra, ne samo za sebe, već i za zajednicu u kojoj živimo.
