U poslednje vreme, pojačano je interesovanje za ulične svirače, posebno trubače, u hrvatskim gradovima. Ova pojava je postala popularna, ali i kontroverzna, a sve je počelo kada je gradonačelnik Sinja, na Badnji dan, odlučio da otera romski orkestar sa gradskog trga. Njegov potez izazvao je različite reakcije javnosti, što je dovelo do povećane pažnje na ulične izvođače muzike, koji su najpre postali privlačni za građane Zagreba, Osijeka, Zadra i na kraju Dubrovnika.
Gradonačelnik Dubrovnika, Mato Franković, oglasio se povodom ove situacije, naglašavajući da je u poslednjim danima došlo do intenzivne javne diskusije o nastupima trubača. Ti svirači su, kako je istakao, obišli više gradova u Hrvatskoj, a njihova prisutnost u Dubrovniku izazvala je veliku pažnju. Franković je istakao da je, zahvaljujući brzoj reakciji jednog sugrađanina, komunalna policija odmah intervenisala i onemogućila dalju svirku na javnoj površini bez potrebne dozvole lokalne vlasti.
Ova situacija postavlja važno pitanje o regulaciji ulične muzike i njenoj ulozi u kulturnom životu gradova. Ulični svirači često doprinose živahnosti gradskih ulica i stvaraju jedinstvenu atmosferu koja privlači turiste i lokalne građane. Međutim, neophodno je da se pronađe ravnoteža između slobode umetničkog izražavanja i poštovanja lokalnih propisa koji regulišu javni prostor.
U Zagrebu, Osijeku i Zadru, trubači su postali svojevrsna atrakcija, a njihova muzika često se može čuti na trgovima i ulicama. Mnogi građani uživaju u njihovim nastupima, smatrajući ih delom lokalne kulture i tradicije. S druge strane, postoje i oni koji smatraju da bi ovakvi nastupi trebali biti regulisani, kako bi se izbegli problemi sa bukom, zagušenjem prostora ili čak sigurnosnim pitanjima.
Javna rasprava o ovim pitanjima može se posmatrati kao deo šire diskusije o umetničkom izražavanju u urbanim sredinama. Gradovi se suočavaju s izazovima kako da podstaknu kreativnost i umetnički izraz, a istovremeno očuvaju red i sigurnost na svojim ulicama. Mnogi se slažu da bi trebalo razviti jasne smernice koje bi regulisale nastupe uličnih umetnika, omogućavajući im da nastupaju uz poštovanje lokalnih propisa.
Gradovi poput Dubrovnika, koji su popularna turistička odredišta, često su pod pritiskom da održe određeni standard u vezi s javnim nastupima. U tom kontekstu, važno je razmotriti kako se umetnost može integrisati u svakodnevni život grada, a da pritom ne ometa život lokalnih stanovnika. Uvođenje dozvola za nastupe može biti jedan od načina da se postigne ova ravnoteža.
Osim toga, ovakva situacija takođe postavlja pitanje identiteta i kulture. Romski orkestri, koji su često u središtu ovih rasprava, donose bogatu muzičku tradiciju koja je deo hrvatske kulturne baštine. Ignorisanje ovog aspekta može dovesti do gubitka raznolikosti i bogatstva kulturnog izraza u gradovima.
U zaključku, situacija sa uličnim sviračima, posebno trubačima, ukazuje na kompleksne odnose između umetnosti, kulture i lokalnih pravila. Dok je važno omogućiti umetnicima prostor za izražavanje, takođe je ključno osigurati da njihovo prisustvo ne ometa svakodnevni život građana. Ova debata može poslužiti kao prilika za gradove da preispitaju svoje pristupe umetničkom izražavanju i da razviju strategije koje će podržati kulturnu raznolikost i kreativnost, a istovremeno očuvati red i sigurnost u urbanim sredinama.
