Predsednica Mehanizma za krivične sudove u Hagu, Grasijela Gati Santana, odbila je zahtev Gorana Jelisića, srpskog osuđenika koji izdržava kaznu od 40 godina zatvora, za prevremeno puštanje na slobodu. Iako Jelisić ispunjava određene uslove za razmatranje, Santana je istakla da je težina njegovih zločina, nedovoljna dokazanost rehabilitacije i nedostatak humanitarnih razloga ključni faktori za odbijanje zahteva.
Jelisić je uhapšen 22. januara 1998. godine i prebačen u Sheveningen, gde je priznao krivicu za ratne zločine. Haški tribunal ga je 2001. godine osudio zbog kršenja zakona o ratovanju, uključujući ubistva, okrutno postupanje i pljačku. Tokom izdržavanja kazne, premeštan je u različite zatvore, uključujući one u Italiji i Belgiji, gde je trenutno. U zatvoru se angažovao u raznim aktivnostima, uključujući pohađanje kursa holandskog jezika i redovne posete pravoslavnog sveštenika.
U septembru 2024. godine, nakon što je odslužio dve trećine kazne, Jelisić je podneo zahtev za uslovni otpust. Međutim, Santana je navela da su ranije odluke u vezi sa haškim osuđenicima utvrdile pravilo da kaznu treba izdržati u celosti. Osim toga, istakla je da je težina zločina koju je Jelisić počinio od suštinskog značaja u proceni zahteva za puštanje na slobodu. On je, naime, lično ubio 12 ljudi tokom rata u Bosni i Hercegovini, a njegovo ponašanje ukazuje na dubok prezir prema čovečanstvu.
Prema izveštaju zatvorske uprave, Jelisić je tokom boravka u zatvoru pokazao dobre manire i prijateljski odnos prema drugim zatvorenicima. Izrazio je kajanje zbog svojih postupaka, naglašavajući da bi se, ukoliko bi se vratio u BiH, osećao kao da će žrtve ponovo umreti. Psihosocijalni izveštaji ukazuju na to da Jelisić oseća duboku krivicu i da često razmišlja o svojim postupcima, pitajući se kako bi mogao drugačije da postupi.
Međutim, Santana je izrazila sumnju u njegovu potpunu odgovornost. Navela je da se Jelisić nikada nije izvinio žrtvama, a njegovo divljenje prema bivšem lideru Srbije, Slobodanu Miloševiću, ukazuje na to da možda još uvek ne razume ozbiljnost svojih dela. Konačno, naglasila je da su njegovi planovi za život nakon puštanja nejasni, što postavlja dodatna pitanja o mogućoj reintegraciji u društvo.
Santana je zaključila da, iako Jelisić pokazuje određene pozitivne pomake u rehabilitaciji, još uvek nije dostigao nivo koji bi mu omogućio prevremeno puštanje na slobodu. Preporučila je da nastavi sa radom na svojoj rehabilitaciji i da razmotri konkretne akcije koje bi mogao preduzeti kako bi se izvinio žrtvama svojih zločina.
Ova odluka ukazuje na izazove s kojima se suočavaju osuđenici za ratne zločine i na važnost priznanja odgovornosti u procesu rehabilitacije. Jelisićev slučaj takođe postavlja šira pitanja o pravdi i pomirenju u regionu, kao i o tome kako se društvo nosi sa prošlošću. U svetu gde se često raspravlja o pomirenju i pravdi, ovakvi slučajevi postavljaju fundamentalna pitanja o prirodi zločina, kazne i mogućnosti rehabilitacije.
