Policijska istraga u Beogradu otkrila je da je žena vlasnika kuće u Marinkovoj bari, zajedno sa saučesnicima, iscenirala niz misterioznih događaja koji su uznemirili lokalnu zajednicu. Kuća, koja je bila predmet mnogih priča o „ukletosti“ i „vešticama“, postala je centar pažnje zbog neobičnih i zastrašujućih zvukova koji su se čuli noću.
Božidar Švabić, jedan od vlasnika kuće, ispričao je kako su se čuli udarci o zidove u ponoć, što je izazvalo strah kod njega i njegovog brata Svetozara. Iako je Božidar u početku bio skeptičan prema pričama o vradžbinama, ubrzo je i on postao uveren u neobičnost situacije. Udarci su se nastavili noćima, a njihovi uzroci su ostali nepoznati.
Događaji su postajali sve čudniji. Svetozar je izjavljuje da ga svake noći „davi“ nepoznata žena, a Božidar je svedočio kako su se kamenčići s tavana s vremena na vreme sručivali na pod. U kuhinji su se čuli glasni lomovi, ali ništa nije bilo polomljeno. Priče o ukletosti kuće brzo su se proširile po Marinkovoj bari, privlačeći pažnju lokalne zajednice.
Jednog dana, kum Živorad Vojčić, koji je došao da ponudi pomoć, bio je pod uticajem alkohola i nije mogao da pruži potrebnu podršku. U međuvremenu, priče o „ukletoj“ kući postale su predmet razgovora među komšijama, ali su se čudne pojave nastavile. Vračara koja je posetila kuću potvrdila je da je „opčinjena“ i savetovala im da se isele.
Nakon što su iz kuće počeli dolaziti sve više neobičnih pojava, Švabići su odlučili da prodaju kuću. Međutim, niko nije želeo da je kupi. Na kraju su pored drugih problema, odlučili da je daju besplatno, samo da bi se oslobodili straha i stresa koji su vladali u njihovom domu.
U međuvremenu, priča o ukletoj kući privukla je pažnju policije. Inspektori su počeli istraživati događaje u Marinkovoj bari, pokušavajući da sklope kockice. Na čelu istrage bio je šef beogradske krivične policije Rade Petrović, koji je odlučio da uhapsi Svetozarevu ženu Radmilu i još trojicu muškaraca, Stevu Čelića, Petra Veličkovića i Aleksandra Lalića.
Ispostavilo se da je Radmila imala ljubavnu vezu sa navedenim muškarcima i da su zajedno pokušavali da slude Svetozara, kako bi preuzeli kuću. Njihov plan bio je da izazovu strah i napustite kuću, a zatim da zadrže imanje za sebe. Na kraju, svi uhapšeni su završili na psihijatriji, gde su im lekari naložili da se brinu o svojim mentalnim problemima.
Ova neobična priča o „ukletoj“ kući u Marinkovoj bari ostavlja snažan utisak na beogradsku kulturu i mentalitet tog vremena. Dok se grad razvijao i postajao moderna prestonica, ostajale su duboke korene sujeverja i straha od nepoznatog. Čak i danas, mnogi bi rekli da se u pojedinim delovima Beograda i dalje oseća ta kombinacija modernosti i tradicije, kada je reč o verovanjima i strahovima.
