Direktor Doma penzionera Tuzla, Mirsad Bakalović, uhapšen je zbog propusta u protivpožarnom sistemu nakon tragedije koja se desila početkom novembra. U tom požaru, koji je izbio u objektu, život je izgubilo 16 osoba, a jedna osoba je preminula od povreda zadobijenih u požaru. Ova informacija je preneta od strane federalnih medija, a uz Bakalovića je uhapšena još jedna osoba.
Požar u Domu penzionera Tuzla izbio je usled gušenja ugljen-monoksidom, što je dovelo do tragedije koja je šokirala čitavu zajednicu. Prema prvim izveštajima, uzrok požara bio je kratki spoj na provodnicima priključnog kabla radioprijemnika. Ovaj uređaj je u trenutku požara bio priključen na struju i nalazio se stisnut između madraca, zida i metalnog dela kreveta jednog od štićenika.
Nakon izbijanja požara, Bakalović je pozvan na razgovor, a tokom saslušanja tužilaštvo u Tuzli je izdalo nalog za njegovo hapšenje. Osnovni uzrok požara, kako su naveli veštaci, rezultat je mehaničkog i termičkog opterećenja kabla. Ova situacija je rezultirala ozbiljnim propustima u sistemu zaštite od požara u domu, što je dodatno pojačalo sumnje o odgovornosti uprave.
Bakalović je, neposredno nakon tragedije, podneo ostavku na svoju funkciju, što ukazuje na njegovu svest o ozbiljnosti situacije. Istražni timovi su odmah krenuli u proveru stanja u domu, a propusti su postali predmet javne rasprave. Mnogi su se zapitali kako je moguće da se ovako nešto desi u instituciji koja bi trebala da pruža sigurnost starijim osobama.
Ova tragedija otvorila je i širu debatu o zaštiti najranjivijih članova društva, posebno starijih osoba koje često ne mogu da se brane same. U domaćinstvima poput Doma penzionera, gde su štićenici često u fizički i psihički slabijem stanju, sigurnost mora biti prioritet.
U ovoj situaciji, društvo se suočava s pitanjem odgovornosti i promašaja u sistemu. Kako bi se ovakve tragedije sprečile u budućnosti, potrebna je temeljna revizija postojećih propisa i standarda u vezi sa zaštitom od požara u ovakvim institucijama. Takođe, važno je obezbediti adekvatnu obuku osoblja kako bi se znalo kako reagovati u slučaju nužde, kao i pravilno održavanje i proveru svih sistema zaštite.
Reakcije javnosti na ovu tragediju su bile burne. Mnogi su izrazili saučešće porodicama žrtava, dok su drugi zahtevali strože mere za zaštitu starijih osoba. Postavlja se pitanje da li su institucije dovoljno odgovorne i pažljive u vezi sa sigurnošću onih koji su im povereni.
U ovom trenutku, istražni postupci su u toku, a društvo čeka odgovore na ključna pitanja. Ko je odgovoran za propuste koji su doveli do ove tragedije? Da li su postojali upozorenja koja su ignorisana? Ova pitanja ostaju otvorena dok se čeka na završetak istrage.
Za porodice žrtava, bol je nepodnošljiv, a pravda je nešto što će verovatno dugo čekati. Ova tragedija bi trebala da posluži kao opomena svima koji se bave pitanjem sigurnosti najranjivijih članova društva. Obaveza je svakoga od nas da se brinemo o starijim osobama i da im pružimo sigurnost koju zaslužuju.
