Milorad Zečević, direktor kompanije „Koka-Kola“ u Srbiji, ubijen je pre tačno 30 godina, 13. novembra 1995. godine, u svojoj kancelariji. Ovaj tragičan događaj ostavio je dubok trag u društvu, a iako su vlasti brzo identifikovale izvršioca, motiv za ubistvo ostao je misterija koja intrigira javnost do danas.
Ubicu, Dragoljuba Garića iz Batajnice, policija je uhapsila ubrzo nakon zločina. Istražitelji su otkrili da je Garić ušao u kancelariju Zečevića naoružan pištoljem i ispalio tri metka. Mediji su brzo preneli informacije iz nezvaničnih izvora, sugerišući da je Garićeva supruga imala bliske veze sa Zečevićem. Postojale su tvrdnje da su se Garić i Zečević poznavali, a da Garić nije prvi put bio u njegovoj kancelariji.
Međutim, ove spekulacije su ubrzo demantovane. Garić je opisan kao psihički bolesnik koji je verovao da mu neko uništava brak. Tog jutra, nakon što nije uspeo da pronađe direktora jedne druge firme, otišao je u kancelariju Zečevića i ubio ga. Ovaj „ubica bez motiva“, kako su ga nazivali, postao je predmet različitih teorija i spekulacija.
U tekstu objavljenom nakon smrti Zečevića, porodica Garić izrazila je saučešće i napomenula da je Dragoljub pokazivao znake mentalne bolesti. Porodica je istakla da su pregovarali sa mentalnim ustanovama i državnim organima o njegovom smeštaju, ali su nažalost zakasnili sa intervencijama. U ovom kontekstu, porodica Garić je navela da je Dragoljub „izabrao nevinog, časnog i uglednog čoveka“ kao svoju žrtvu, čime je naneo bol porodici Zečević i sramotu svojoj porodici.
U međuvremenu, tokom suđenja, Garić je tvrdio da je poznavao Zečevića, ali je naveo da su se sreli samo jednom, šest godina ranije. Ove tvrdnje su delovale zbunjujuće i doprinele su dodatnoj konfuziji oko pravih razloga za ubistvo. Mediji su izveštavali o različitim teorijama, uključujući i one o mogućoj mafijaškoj povezanosti ili o tome da je Garić delovao bez ikakvog razloga.
Iako je Garić bio osuđen, motiv za ubistvo ostao je nejasan. Tokom godina, različite priče su se širile po Beogradu, od onih koje su sugerisale da je mafija bila umešana, do onih koje su tvrdile da je Garić bio jednostavno psihički bolestan čovek koji je ubio bez razmišljanja.
S obzirom na sve ove događaje, porodica Zečević je ostala pogođena gubitkom. U čitulji koju su objavili, njihov bol je bio očigledan. „Godine prolaze, mnogo toga se promenilo. Dugo te nema, ali uvek si tu, u svakoj priči, suzi, svakom osmehu. Bio si čovek velikog iskrenog srca, naš vodič kroz život, naša snaga, naš uzor. Uz tebe smo mogli sve,“ pisalo je u čitulji.
Nažalost, ni nakon tri decenije, misterija oko ubistva Milorada Zečevića nije razjašnjena. Njegova smrt ostaje jedna od najtragičnijih i najintrigantnijih priča u srpskom društvu. Mnogima je ostalo pitanje: zašto je jedan ugledan čovek izgubio život na tako brutalan način?
Bez obzira na sve, sećanje na Milorada Zečevića živi u srcima njegovih najmilijih, a njegova priča ostaje opomena o krhkosti života i važnosti mentalnog zdravlja u društvu.
