U Srbiji je od početka godine ubijeno deset žena u slučajevima porodičnog i partnerskog nasilja, a poslednji incident zabeležen je u Kaluđerici, gde je muškarac, sumnjajući se, ubio svoju nevenčanu suprugu, a zatim pokušao samoubistvo. Ovaj broj od deset ubijenih žena je nezvaničan jer u Srbiji ne postoji zvanična statistika femicida, a podaci se i dalje prikupljaju iz medijskih izvora, uprkos brojnim inicijativama ženskih nevladinih organizacija koje se bore za poboljšanje situacije.
Prema istraživanjima, žene su najčešće ubijene u svom domu ili na mestima koja bi trebala biti sigurna, a ubice su obično intimni partneri ili članovi porodice. U poslednjih 15 godina, broj žena ubijenih u partnerskim odnosima ostaje dvocifren svake godine. Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće u Beogradu, ističe da je jedan izgubljeni život previše, a posebno je zabrinjavajuće kada broj pređe dvocifrenu granicu. Ona naglašava da se ovakvi podaci ponavljaju svake godine, a da se rešenje problema čini nedovoljno.
Najveći broj femicida se događa u porodičnom okruženju, što dodatno ukazuje na to da mnoge žene nisu u mogućnosti da prijave nasilje, naročito u manjim sredinama gde se problemi često guraju pod tepih zbog „porodične časti“. Stanojević naglašava da je razgovor prvi korak ka spasavanju života. Ona savetuje ženama da podele svoje priče sa nekim kome veruju, poput prijateljice ili komšinice, kako bi shvatile da nisu same.
Sigurna kuća predstavlja mesto gde žene, nakon života sa nasilnikom, prvi put mogu da se osećaju bezbedno. U ovoj instituciji su sve usluge besplatne, a žene dobijaju krov nad glavom, hranu i podršku. Međutim, život u Sigurnoj kući je samo prvi korak ka samostalnom životu, koji često uključuje izazove kao što su nedostatak posla i porodična podrška. Stanojević ističe da se žene zapošljavaju dok su još u kući, a povezuju ih sa donatorima i institucijama kako bi obezbedile novi početak.
Jedna od čestih zabluda je da se nasilje dešava samo ženama iz siromašnijih sredina ili onima bez obrazovanja. Stanojević naglašava da nasilje ne bira i da se događa i ženama koje su visoko obrazovane i uspešne. Društvena svest često krivi žene za nasilje koje trpe, a to je nešto što se mora promeniti. Stanojević ukazuje na to da se žene ne podržavaju dovoljno, a ponekad im bliski ljudi govore da su same krive zbog izbora partnera ili da su ih same izazvale.
Iako se situacija polako menja i o nasilju se sve više govori, zakoni su postali stroži, a institucije angažovanije, to nije dovoljno dok god se femicidi ne tretiraju kao ozbiljan društveni problem. Stanojević upozorava da će situacija ostati nepromenjena sve dok se samo broje mrtve žene na kraju godine, naglašavajući da se nasilje može dogoditi bilo kojoj ženi.
Nasilje u porodici je problem koji zahteva ozbiljnu pažnju celokupnog društva. Prijava nasilja je ključna, a žene koje trpe nasilje mogu se obratiti različitim institucijama za pomoć. U Srbiji postoji nekoliko važnih brojeva telefona za prijavu nasilja, uključujući SOS telefone za podršku ženama žrtvama nasilja.
Žene moraju znati da nisu same, da imaju gde da se obrate za pomoć i da nisu krive za nasilje koje trpe. Važno je pružiti podršku onima koje se suočavaju sa ovim problemima i raditi na stvaranju sigurnijeg okruženja za sve žene u Srbiji. Nasilje ne bira, i svaka žena zaslužuje da se oseća sigurno u svom domu, a društvo mora raditi na tome da se to postigne.
