Ekonomista i bivši izvršni direktor Podravke, Zvonimir Mršić, analizirao je uticaj krize izazvane ratom u Iranu na hrvatsku ekonomiju. Upozorava da bi dugotrajni sukob na Bliskom istoku mogao dovesti do znatno veće inflacije, teže ekonomske situacije, kao i do nestašice ključnih sirovina kao što su gorivo, hrana, đubrivo i drugi resursi od velike važnosti za industriju.
Mršić naglašava da je porast inflacije u Hrvatskoj i širom Evrope bio očekivan i u skladu sa prognozama Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Ako sukob potraje mesec dana, inflacija bi mogla porasti za jedan procenat, dok bi produženi sukob mogao rezultirati inflacionom spiralom. Na primer, ako rat traje tri meseca, očekuje se porast inflacije za tri procenta, a ako traje duže od pet meseci, situacija bi se mogla dodatno pogoršati.
Pored inflacije, Mršić upozorava na mogućnost nestašice ne samo goriva, već i hrane, veštačkih đubriva, polimera, helijuma, aluminijuma, pa čak i mikročipova. Ove sirovine su ključne za proizvodnju i industriju, a njihovo nedostatak može imati ozbiljne posledice na ekonomiju.
Bivši izvršni direktor Podravke takođe ukazuje na to da zamrzavanje cena predstavlja dobar potez vlade, jer štiti životni standard građana. Ipak, smatra da borba protiv inflacije zahteva i nepopularne mere. Naglašava da visoke cene hrane u Hrvatskoj nisu uzrokovane samo rastom cena energenata, već i nedostatkom domaće proizvodnje.
Mršić postavlja pitanje gde su nestale milijarde evra potrošenih na agrarne subvencije, jer se proizvodnja hrane u Hrvatskoj nije povećala od 2010. godine. Državni ured za reviziju nedavno je priznao da su te subvencije potrošene uzalud, a Mršić se pita zašto većina proizvoda na tržištu dolazi iz inostranstva.
On smatra da su sve hrvatske vlade vodile pogrešnu poljoprivrednu politiku, koja je rezultirala time da Hrvatska nije konkurentna u proizvodnji hrane. Naša poljoprivreda nije dovoljno efikasna, a uvoz nam diktira cene. Mršić ističe da nije osnovano dovoljno novih kompanija za proizvodnju hrane, što dodatno otežava situaciju.
Upozorava na drastično smanjenu proizvodnju veštačkih đubriva, kao i na nedostatak mlečnih krava i smanjenje površina pod plastenicima i rasadnicima. Mršić naglašava da je zbog takvih politika Hrvatska postala zavisna od uvoza, što dovodi do nestabilnosti na tržištu hrane.
On ukazuje na to da su navike potrošača promenile, i da danas tražimo domaće voće i povrće tokom cele godine, a ne samo u sezoni. Da bismo postigli samodovoljnost, potrebno je hitno povećati površine pod plastenicima i rasadnicima.
Mršić smatra da Hrvatskoj hitno treba nova, konkretna i merljiva poljoprivredna strategija koja će omogućiti bolje upravljanje resursima. Ističe da imamo sve uslove za efikasnu poljoprivrednu proizvodnju, ali da nismo dovoljno iskoristili potencijale.
On upoređuje trenutnu krizu sa onom iz 1970-ih godina, naglašavajući da je situacija trenutno gora. Tada je nafta iz Persijskog zaliva bila ključna, dok danas region predstavlja važan izvor tečnog prirodnog gasa, đubriva, polimera i drugih sirovina.
Mršić upozorava da bi smanjenje zaliha hrane moglo imati ozbiljne posledice za hrvatski turizam. Ako se lanci snabdevanja prekinu, neće biti dovoljno hrane ni za turiste. On poziva vladu da hitno stimuliše proizvodnju svih namirnica, posebno onih koje se mogu proizvoditi u plastenicima, kako bi se obezbedila dostupnost povrća u kratkom roku.
Na kraju, Mršić izražava nadu da će se trenutna situacija brzo stabilizovati, ali upozorava na nepredvidivost okolnosti koje nas očekuju.
