U selu Kučin, gotovo dvadeset kilometara od centra Prijepolja, nalazi se mala seoska škola koja danas ima samo jednog učenika. Marija Ratković, devojčica iz prvog razreda, jedina je koja pohađa nastavu u ovoj školi koja je nekada bila domaćin brojnim đacima. Iako se u učionicama ove škole nekada okupljalo mnogo dece, sada je Marija jedina koja dolazi na časove.
Put do Kučina je dug i često makadamski, što posebno tokom zime otežava pristup školi. Osim toga, škola nema uređen toalet, pa su Marija i njena učiteljica, Sanja Babić, primorane da koriste poljski toalet. I pored ovih izazova, Marija redovno dolazi na nastavu i sa svojom učiteljicom se trudi da očuva školu u ovom planinskom selu.
Marija, koja je već savladala sva slova i vredno radi školske zadatke, opisuje svoju ljubav prema školi: „Ja sam učenica prvog razreda i jedini sam đak u ovoj školi. Učim da čitam i pišem i volim da dolazim u školu.“ Svakodnevno pešači kroz planinski kraj da bi stigla do škole, a iako u tom području može sresti divljač, ona se ne plaši i rado dolazi na časove.
Učiteljica Sanja Babić naglašava važnost seoskih škola, koje često predstavljaju poslednji znak života u selima koja se suočavaju sa depopulacijom. „Seoske škole su posebne jer čuvaju sela. Ove godine u našem izdvojenom odeljenju nastavu pohađa samo jedna učenica – Marija. Ona je veoma vredna, radna i poslušna, već je savladala sva slova i lepo čita i piše,“ kaže učiteljica. Trude se da joj nadomeste nedostatak vršnjaka tako što je uključuju u razne školske aktivnosti.
U prošlosti, škola u Kučinu imala je mnogo više učenika, a sela su bila mnogo naseljenija. Kako vreme prolazi, broj dece se smanjuje, pa su pojedine seoske škole ostale sa jednim ili dva deteta. Marijin brat je prošle godine završio četvrti razred, i ona je ostala jedina u školi. Iako je izazovno održavati nastavu samo za jednog učenika, učiteljica Babić ističe da kada je dete zainteresovano za rad, nastava može lepo da funkcioniše.
Ipak, škola se suočava sa mnogim problemima. Put do Kučina često je otežan, pogotovo zimi kada padne mnogo snega. Takođe, nedostatak uređenog toaleta predstavlja dodatni izazov. Unatoč ovim teškoćama, nastava se redovno održava, a Marija i učiteljica nastavljaju da dolaze u školu.
Dok god Marija svakog jutra dolazi u učionicu, a učiteljica Babić stoji za katedrom, škola u Kučinu će nastaviti da živi. Ova situacija pokazuje da je ponekad dovoljan samo jedan đak da sačuva školu od gašenja. Marijina posvećenost obrazovanju i učiteljicina podrška predstavljaju svetlu tačku u izazovnom okruženju, ukazujući na važnost obrazovanja čak i u najtežim uslovima.
Marijina priča odražava širu sliku seoskih škola u Srbiji, koje se suočavaju sa sličnim izazovima. Mnoge od njih se bore za opstanak, ali u isto vreme, predstavljaju ključne tačke za zajednice koje nastoje da zadrže identitet i duh svog mesta. Kroz Marijinu hrabrost i učiteljicinu posvećenost, škola u Kučinu ostaje simbol nade i otpornosti, čak i kada se suočava sa teškim okolnostima.
