Glasanje u Evropskom parlamentu o „omnibus“ paketu za „pojednostavljivanje“ zelene regulative predstavlja prelomni trenutak u istoriji evropske politike. Po prvi put, najveća grupacija, Evropska narodna partija (EPP), otvoreno je tražila podršku krajnje desnice kako bi oslabila delove Zelenog dogovora. Ovaj potez se može shvatiti kao de facto rušenje dugogodišnjeg „sanitarnog kordona“ koji je sprečavao krajnju desnicu da bude deo odlučivanja. U ovoj grupaciji su se našli i mnogi prijatelji Srbije, koji su godinama podržavali njen teritorijalni integritet i članstvo u EU.
U isto vreme, zvaničnici EU su u poslednjim mesecima slali jasne poruke da su vrata Unije za Srbiju otvorena, naglašavajući da je članstvo bliže nego ikada. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izjavila je tokom svojih poseta Beogradu i Evropskom parlamentu da „san o Evropi“ uključuje i Zapadni Balkan i da je „sada pravi trenutak“ za Srbiju da preduzme korake ka pridruživanju EU.
Pitanje koje se postavlja jeste kako se ova dva događaja uklapaju. Da li Beograd može da računa na saveznike u Evropi da ubrzaju njegov put ka EU?
Na glasanju u Evropskom parlamentu, usvojen je „omnibus“ paket koji značajno ublažava obaveze kompanija u vezi sa izveštavanjem o uticaju na životnu sredinu i ljudska prava. Prag za obavezno izveštavanje pomeren je na najveća preduzeća, a obaveza izrade planova zelene tranzicije je uglavnom ukinuta, što analitičari opisuju kao ozbiljno „gutanje“ delova Zelenog dogovora.
EPP je, umesto da traži kompromis sa socijaldemokratama, liberalima i zelenima, izabrala da obezbedi većinu u saradnji sa Evropskim konzervativcima i reformistima (ECR) i novom krajnje desničarskom grupom Patriote za Evropu (PfE), predvođenom Viktorom Orbanom i Marin Le Pen. Zakon je prošao sa 382 glasa za i 249 protiv, uz koordinisanu podršku EPP-a, ECR-a i PfE.
Ova politička odluka se vidi kao trenutak kada je formalno razbijen „sanitarni kordon“ koji je sprečavao krajnju desnicu da učestvuje u odlučivanju. Predstavnici PfE, koji uključuju brojne nacionalno-konzervativne stranke, postali su ključni igrači u EU.
U kontekstu srpskih interesa, lideri poput Viktora Orbana, koji je najbliži saveznik Srbije, otvoreno podržavaju Beograd u vezi sa Kosovom i Metohijom, iako Mađarska zvanično priznaje nezavisnost Kosova. Orban je često isticao da Srbija treba da bude „preferirani partner“ Mađarske u regionu.
Robert Fico, premijer Slovačke, takođe je zagovornik članstva Srbije u EU, tvrdeći da je Srbija „spremna za članstvo“. Marin Le Pen, vođa Nacionalnog okupljanja, izražava stav da Kosovo nije trebalo da postane nezavisno. Mateo Salvini iz Lige redovno izražava podršku Srbiji, naglašavajući razumevanje za njene pozicije o Kosovu.
S druge strane, lideri poput Herberta Kikla iz Slobodarske partije Austrije su se oduvek protivili priznanju Kosova i zagovarali članstvo Srbije u EU. Andrej Babiš iz Češke, koji je takođe imao dobre odnose sa Beogradom, naglašava da su bilateralni odnosi Srbije i Češke tradicionalno dobri.
Alternativa za Nemačku (AfD) je skeptična prema proširenju EU, ali prepoznaje značaj Srbije kao ključnog partnera u regionu. Njihovi stavovi ukazuju na to da Srbija, bez obzira na svoje veze sa Moskvom, ostaje važna u evropskoj geopolitičkoj igri.
Sve ovo ukazuje na to da, iako se u Evropi dešavaju promene, Srbija ima svoje saveznike koji otvoreno govore o njenoj važnosti za stabilnost i bezbednost regiona. Ključna reč u procesu pridruživanja i dalje dolazi od najjačih članica EU, ali sa otvorenom podrškom od strane ovih lidera, Srbija može da gleda u budućnost sa više optimizma.
U zaključku, dok se situacija u Evropskom parlamentu menja, Srbija se može osloniti na svoje prijatelje u Evropi. Njihova podrška može značiti ubrzanje puta ka EU, iako su reforme i dalje neophodne za ostvarenje tog cilja.
