U Italiji više od tri miliona ljudi pati od poremećaja u ishrani, uključujući anoreksiju, bulimiju i poremećaj prejedanja. Ovi poremećaji predstavljaju ozbiljan javnozdravstveni problem, a posebno su zabrinjavajući brojevi vezani za mlađu populaciju. Samo anoreksija pogađa oko jedan procenat populacije, što se može pretvoriti u više od 540.000 zabeleženih slučajeva, pri čemu je 90 procenata obolelih žene, prema izveštaju Anse.
Prema podacima Instituta za superiorno zdravlje, poremećaji ishrane najčešće se javljaju kod osoba u uzrastu između 15 i 25 godina. Međutim, zabrinjavajući trendovi pokazuju da su slučajevi poremećaja u ishrani među maloletnicima u porastu. Tokom prve polovine 2020. godine, nove dijagnoze poremećaja u ishrani povećale su se za 40 procenata u poređenju sa prethodnom godinom. Ovi podaci ukazuju na rastući problem među mladima, koji se često suočavaju sa pritiscima društva i medija vezanim za izgled i telesnu težinu.
Zabrinjavajuća slika nije samo lokalna, već i globalna. U Evropi su poremećaji ishrane među decom dostigli prevalenciju od dva procenta, što je najviša stopa na svetu. Ovi podaci ukazuju na sve veći problem koji zahteva hitnu pažnju i akciju.
Povodom Svetskog dana poremećaja u ishrani, koji se obeležava 2. juna širom sveta, Italijansko društvo za psihijatriju apeluje na društvo da ponovo skrene pažnju na kompleksnost poremećaja u ishrani. Ovi poremećaji predugo su svedeni na „kulturne“ ili površne probleme sa izgledom tela, dok je njihova stvarna priroda mnogo složenija. Poremećaji ishrane su mentalni problemi koji zahtevaju sveobuhvatan pristup lečenju, uključujući psihoterapiju, medicinsku podršku i edukaciju.
U Italiji, kao i u mnogim drugim zemljama, potrebno je razviti strategije za prevenciju i lečenje poremećaja u ishrani. To uključuje podizanje svesti o ovim problemima, edukaciju mladih o zdravim navikama ishrane i važnosti mentalnog zdravlja, kao i pružanje podrške onima koji se bore sa ovim poremećajima.
Roditelji, učitelji i zdravstveni radnici igraju ključnu ulogu u prepoznavanju znakova poremećaja u ishrani i pružanju potrebne pomoći i podrške. Važno je da se ovi problemi ne stigmatizuju, već da se o njima otvoreno razgovara i da se potraži pomoć kada je to potrebno.
S obzirom na sve veći broj obolelih, posebno među mladima, važno je da društvo prepozna ozbiljnost ovog problema i da deluje proaktivno. Kroz zajednički rad i saradnju različitih sektora, moguće je stvoriti okruženje koje će podržati obolele i pomoći im da se oporave.
U zaključku, poremećaji ishrane predstavljaju ozbiljan izazov za društvo i zdravstvo. Potrebna je svest, edukacija i podrška kako bi se pomoglo onima koji se bore sa ovim problemima. Samo zajedničkim naporima možemo smanjiti prevalenciju poremećaja u ishrani i stvoriti zdravije društvo za sve generacije.
