Okružni sud u Gracu donio je presudu kojom su oslobođeni krivice neurohirurškinja i njen kolega, koji su bili optuženi za to da su tokom hitne operacije mozga omogućili prisustvo i asistenciju njene tada 12-godišnje ćerke. Ova situacija izazvala je veliku pažnju javnosti, posebno zbog ozbiljnosti navodnih optužbi da je devojčica izvršila medicinski zahvat, konkretno bušenje lobanje pacijenta, što bi predstavljalo ozbiljno kršenje etičkih i profesionalnih standarda.
Presudom je utvrđeno da ne postoje dokazi koji bi potvrdili navode da je devojčica zaista učestvovala u operaciji na način kako su to tvrdili tužioci. Iako je bila prisutna u operacionoj sali pod nadzorom svoje majke i drugog lekara, sud je zaključio da nije bilo osnova za optužbe. Ovaj slučaj je postao javna tema tek šest meseci nakon incidenta, kada je policiji stigla anonimna prijava.
Prema informacijama iz austrijskih medija, neurohirurškinja je tokom razgovora sa kolegama navela da je njena ćerka pomogla tokom operacije. Ova izjava je pokrenula istragu, ali na suđenju je lekarka negirala da je devojčica izvodila bilo kakve medicinske radnje. Ona je objasnila da je njena ranija izjava bila rezultat „potpuno glupog majčinskog ponosa“ i da je njena ćerka samo položila ruku na instrument koji je koristila druga lekarka.
Pacijent, 33-godišnji muškarac, koji je operisan zbog teške povrede glave, svedočio je o svojim osećanjima kada je saznao da je 12-godišnjakinja bila prisutna tokom operacije. Izjavio je da ga je ta informacija duboko uznemirila i da je imao noći bez sna razmišljajući o tome da je devojčica mogla bušiti njegovu lobanju. Iako je operacija prošla bez komplikacija, on je istakao kako ga je sama pomisao na to uznemirila.
Tužilaštvo je ovaj incident opisalo kao „nepoštovanje pacijenta“, dok je sudija napomenuo da „etička pitanja nisu predmet presude – već samo ono što može da se dokaže“. Na kraju, sud je došao do zaključka da optužbe nisu potkrepile dokazi, što je dovelo do oslobađajuće presude za oba lekara. Ova presuda još uvek nije pravosnažna, što znači da postoji mogućnost da se slučaj ponovo razmatra ili apeluje.
Pacijent je savjetovan da potraži eventualnu odštetu putem građanskog postupka, ukoliko to odluči, jer sud nije mogao da se bavi pitanjem etičnosti ili moralnosti postupka, već je morao da se fokusira isključivo na pravne aspekte i dokaze.
Ovaj slučaj otvara važna pitanja o etici i profesionalizmu u medicini, naročito u vezi s prisustvom članova porodice tokom složenih hirurških procedura. Mnogi se pitaju da li je ispravno da deca budu prisutna u operacionim salama, čak i pod nadzorom stručnjaka, a posebno u situacijama koje mogu biti emocionalno i psihički teške za sve uključene strane.
Vreme će pokazati kako će se ovaj slučaj dalje razvijati i kakve će posledice imati na medicinsku praksu i politika u bolnicama. U svakom slučaju, jasno je da su ovakvi događaji izazvani kompleksnim međuljudskim odnosima u okviru medicinske zajednice, i da je važno postaviti jasne granice i pravila kako bi se obezbedila sigurnost i poverenje pacijenata.
