Na trogodišnjicu tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, postavlja se pitanje koliko je ova tragedija uticala na srpsko društvo i kako se odnosimo prema njoj. Psihijatrica Nevena Čalovska Hercog i advokat Vojin Šaljić razgovarali su o ovim temama, naglašavajući važnost razumevanja i promene kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti.
Čalovska Hercog ističe da je tragedija promenila percepciju društva o nasilju i njegovim mogućim posljedicama. Ova situacija je, prema njenim rečima, izazvala duboku svest među ljudima o tome koliko je lako doći do tragedije i koliko je važno razumeti njene uzroke. Ona smatra da je odgovornost društva da shvati dubinu problema i da preduzme korake kako bi se takve situacije sprečile.
Jedan od ključnih faktora koji su doprineli tragediji, prema istraživanju Instituta za društvena istraživanja, je uticaj medija, dostupnost oružja i porodični odnosi. Čalovska Hercog naglašava da bi stručne službe u školama trebalo da igraju aktivniju ulogu u oblikovanju kulture nenasilja, što bi moglo smanjiti mogućnost ponavljanja ovakvih događaja.
Godišnjice i komemorativni skupovi su od velikog značaja, ne samo za porodice stradalih, već i za širu zajednicu. Oni nam pomažu da se okupimo oko zajedničkih vrednosti i da pokažemo koliko nam je stalo do obeležavanja ovih tragedija. Ipak, Čalovska Hercog upozorava da je potrebno više od samo godišnjeg obeležavanja – potrebna je kontinuirana podrška žrtvama i njihovim porodicama.
Istraživanje je pokazalo da su mnogi ljudi, posebno žene, naglasili potrebu za promenama u školskim programima. Čalovska Hercog ističe da je medijska pažnja bila usmerena na počinioca, dok su žrtve i njihove porodice ostale u senci. Važno je, kako kaže, integrisati događaje iz prošlosti u obrazovanje i pružiti deci priliku da razumeju dubinu tragedije.
Advokat Šaljić, koji je takođe bio uključen u rad Saveta roditelja, smatra da bi škola trebala da postane memorijalni centar, a ne obična obrazovna ustanova. On naglašava da je važno kako se društvo ponaša nakon tragedije i da se mora raditi na razvoju empatije i solidarnosti među ljudima. Prema njemu, neophodno je da se stvori institucija koja će se baviti tim pitanjima, a memorijalni centar bi mogao biti ključni korak u tom pravcu.
Šaljić naglašava da je važno da se ne raspravlja o tome da li će škola nastaviti da funkcioniše kao škola, već da se prepoznaju emocionalne potrebe zajednice pogođene tragedijom. On poziva na akciju i pravične promene koje će doprineti razvoju društvene solidarnosti i empatije.
Oboje sagovornika ističu da je važno da se ne zaborave žrtve i njihova iskustva, već da se njihova sećanja integriraju u društvo tako da se ne ponove slične tragedije. Izgradnja memorijalnog centra i organizacija pratećih događaja bi bili od suštinske važnosti za sećanje na žrtve i promovisanje kulture nenasilja.
U zaključku, trogodišnjica tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ treba da bude podsticaj za dublje razumevanje i promene u društvu. Potrebno je da se svi angažujemo u stvaranju bezbednijeg i empatičnijeg okruženja, kako bi se tragedije iz prošlosti nikada više ne ponovile.
