Sutra su Bele poklade, praznik koji se obeležava u nedelju uoči početka Vaskršnjeg posta, simboličan prelaz iz mrsnog u posni period godine. U narodu su poznate i kao Siropusne poklade ili Pročke, označavajući završetak Bele nedelje. Tokom ove nedelje, mlečni proizvodi i jaja su dozvoljeni, dok se meso već izostavlja iz ishrane.
Bele poklade u srpskoj tradiciji nose snažnu poruku praštanja i pomirenja. To je dan kada se traži i daje oproštaj, kako bi se u post ušlo bez svađa i zamerki. U mnogim delovima Srbije, ovaj praznik prate paljenje obrednih vatri, maskiranje, okupljanje komšiluka i bogata večera, čime se simbolično zatvara zimski ciklus i otvara period duhovnog uzdržanja.
U Pomoravskom okrugu, posebno u selima oko Despotovca, Bele poklade su više od crkvenog praznika; to je dan kada selo izlazi napolje, pali veliku vatru i okuplja se kao na saboru. Jedan sagovornik iz ovog kraja se seća kako su kao deca učestvovali u pripremama koje su počinjale tokom dana.
Običaj je bio da od stabljike kukuruza prave bazu, u krug, koju su punili senom ili slamom. Okupljajući se na raskrsnici ili pored reke, komšiluk se okupljao, palila se vatra, deca su se igrala, dok su stariji uživali u druženju i razgovorima, uz povremeno uživanje u rakiji. Nažalost, ovaj običaj se danas sve ređe viđa.
U mnogim selima Pomoravlja, raskrsnice ili obale reka su bila prirodna mesta okupljanja. Vatra je imala simboličku ulogu – označavala je spaljivanje lošeg, završetak zime i ulazak u mirniji period posta. Deca su trčala oko plamena, nadmetala se ko će prići bliže dok su stariji razgovarali i nazdravljali.
Međutim, takva slika je danas gotovo iščezla, i umesto kolektivnog okupljanja, običaj ostaje u sećanjima starijih generacija. Nakon vatre, svi su se vraćali kućama, gde je pokladna večera imala jasna pravila. Obavezni sastojci su bili gibanica, kuvana jaja, salate, a „zvezda večeri“ bio je pečeni petao ili pile. Ova večera je simbolizovala završetak perioda mrsne hrane pre početka posta.
Prelaz iz veselja napolju u toplinu doma davao je posebnu draž večeri. U mnogim domaćinstvima insistiralo se na bogatoj trpezi, jer se verovalo da će takva biti i godina.
Jedan od najživopisnijih običaja tokom Belega poklada bili su maskirani obilasci komšiluka. Deca su se prerušavala, menjala glasove i kucala na vrata tražeći darove. Ove posete su imale i element igre i simbolike – maska je brišela identitet, brišući stare nesuglasice i omogućavajući ulazak u novu sedmicu bez tereta.
Danas, Bele poklade u okolini Despotovca obeležavaju se znatno tiše. U nekim selima se još uvek zapali manja vatra ili se porodice okupe na večeri, ali komšijska okupljanja kakva su nekada bila sve su ređa. Ipak, u Pomoravskom okrugu se i dalje pamti pokladna noć kada je cela raskrsnica bila obasjana plamenom, deca su trčala maskirana, a selo je makar na jedno veče disalo kao jedno.
Ovakvi običaji, premda slabe, ostavljaju snažan utisak na kulturu i tradiciju. Važno je da se sećamo i prenosimo ove vrednosti, kako bismo očuvali bogatstvo naše tradicije i zajedništva. U svetu brzih promena, obeležavanje ovakvih praznika može doneti mir i povezanost među ljudima, a to je ono što nam svima treba.
