U doba kada su automobili bili luksuz koji su samo retki mogli priuštiti, a vozovi još nisu dolazili do udaljenih stanica, zanat kiridžije predstavljao je ključni deo života srpskih planinaca. Ovi ljudi, poznati kao kiridžije, bili su preteče trgovačkih putnika. Njihova uloga bila je da prenose robu od značaja za meštane udaljenih sela, koristeći konje ili zaprežna kola. Ova usluga bila je naplaćivana putem novčane naknade poznate kao kirija.
Kako je tehnologija napredovala, zanat kiridžije je počeo da gubi na značaju. Ipak, jedan od najpoznatijih kiridžija bio je Todor Gajović Udovičić iz sela Stublo. Njegova skulptura i fotografija postale su prepoznatljiv simbol Zlatibora. Todor je bio zlatiborski kiridžija i trgovački putnik, a njegov mali planinski konj bio mu je verni saputnik na dugim putovanjima. Zajedno su prolazili kroz zlatiborske predjele, noseći proizvode ovog kraja, kao što su luč i katran, koje su menjali za žito i pšenicu, stvari koje su na planini bile oskudne.
Godine 1934. Ilija Lazić, poznati fotograf, zabeležio je ovaj dvojac na jednom od zlatiborskih proplanaka. Ta fotografija postala je simbol jednog vremena i načina života koji danas gotovo ne postoji. Godinama je krasila izlog Lazićeve radnje, svedočeći o upornosti i vrednim rukama srpskog seljaka. Ova slika pomogla je da se sačuva ime Todora Gajovića Udovičića, sve do trenutka kada je na Zlatibor stigao brzi voz.
Upravo tada, fotografija je stekla simboličko značenje, predstavljajući način života koji je nestajao. Inspirisani ovom fotografijom, 2013. godine, samouki vajar Miladin Lekić iz Šljivovice izradio je drvenu skulpturu koja je godinama krasila Kraljev trg i postala jedan od najprepoznatljivijih simbola Zlatibora. Danas je ova skulptura u procesu pažljive restauracije kako bi joj se vratio stari sjaj, a posetioci sa nestrpljenjem očekuju povratak zlatiborskog brzi na Kraljev trg.
Zanat kiridžije bio je više od samog prevoza robe. Bio je to način povezivanja ljudi, razmena dobara i kulturnih vrednosti. Kiridžije su često postajali ključni igrači u ekonomiji svojih zajednica. Njihova sposobnost da prevoze proizvode iz jednog mesta u drugo, bez obzira na vremenske uslove ili terenske prepreke, bila je od suštinskog značaja za opstanak mnogih sela. Ove usluge bile su neophodne u vreme kada su putevi bili loši, a komunikacija između različitih regija otežana.
Tokom godina, kako su se razvijale infrastrukture, a automobili postajali dostupniji široj populaciji, potreba za kiridžijama je opadala. Ipak, sećanje na njih ostalo je duboko ukorenjeno u kolektivnoj svesti naroda. Njihove priče i doprinosi nisu zaboravljeni; umesto toga, postali su deo kulturnog nasleđa koje se prenosi s generacije na generaciju.
U savremenom društvu, gde su brzi automobili i digitalna komunikacija postali norma, sećanje na kiridžije i njihove avanture služi kao podsetnik na jednostavnije vreme. U turističkim organizacijama, kao što je ona na Zlatiboru, naglašava se važnost očuvanja ovih priča i tradicija. Na taj način, nove generacije mogu naučiti o svojim precima i vrednostima koje su ih oblikovale.
U zaključku, kiridžije su igrale ključnu ulogu u razvoju srpskih planinskih zajednica. Njihova sposobnost da povežu ljude i olakšaju trgovinu ostavila je neizbrisiv trag u istoriji. Danas, kroz skulpture i fotografije, njihova priča živi dalje, podsećajući nas na bogatstvo naše tradicije i važnost očuvanja kulturnog nasleđa.
