U selu Jablanica kod Gradiške živi Tito Misimović, varilac, otac i komšija, čije ime već četiri decenije izaziva smeh i pitanja. Njegova životna priča započela je iz inata, a postala lokalna legenda.
Nedavno je u Osnovnoj školi u Vrbaškoj održana čas istorije koji je završio neobičnom anegdotom. Tokom predavanja o Drugom svetskom ratu, nastavnik je upitao đake ko je bio doživotni predsednik nekadašnje Jugoslavije. Blizanci Milica i Nikola Misimović su se ponosno javili rekavši: „Tito je naš tata!“, što je izazvalo smeh u razredu.
Ime koje nosi Tito Misimović dobio je iz inata. Rođen je 1986. godine, a njegov otac Vitomir, povratnik iz Australije, nije voleo Josipa Broza Tita ni socijalističku Jugoslaviju. Umesto toga, bio je sklon Kraljevini Jugoslaviji i Draži Mihailoviću. Starijem sinu dao je ime Karađorđe, dok je iz čistog inata sledećeg nazvao Tito. Vitomir je često psovao Broza, što je tada predstavljalo prekršaj. Objašnjavao je da ne psuje Tita kao državnog vođu, već svog sina.
Majka Milena nije imala ništa protiv imena, ali su meštani decenijama prepričavali ovu porodičnu anegdotu. Kao dete, Tito se stideo svog imena, jer su ga drugovi zadirkivali, a on je to doživljavao kao teret. Međutim, s vremenom je postao ponosan na svoje ime i teško bi ga menjao. Ime mu je ponekad donosilo i neočekivane privilegije. Kada su ga policajci zaustavili zbog ugašenih svetala na automobilu, samo su mu rekli: „Srećno, druže Tito, drugi put upali svetlo.“
Jedini ozbiljniji problem koji je imao zbog imena bio je na krštenju njegove dece. Sveštenik nije želeo da obavi obred dok ne izabere crkveno prihvatljivo ime. Tito je na kraju upisan kao Tomislav, po svom kumu. Njegova porodica se sastoji od starijeg brata Karađorđa i mlađeg Draže, a komšije ih često zadirkuju.
Danas, Tito radi kao varilac u Glini, gradi kuću i živi običan porodični život. Njegove kolege iz Hrvatske ime prihvataju normalno, a stariji ga čak ponekad časte jer ih podseća na neka prošla vremena. Tito nema negativno mišljenje o Josipu Brozu i kasnije se zainteresovao za njegov lik i delo. Planira da sledeće godine, 25. maja, sa porodicom ode u Kumrovec, Brozovo rodno mesto.
Da je cenjen u svojoj zajednici, pokazao je nedavni poset gradonačelnika Gradiške, Zorana Adžića, koji je naveo Misimoviće kao primer uredne, vredne i dobre porodice. Na pitanje ko je najviši funkcioner koga je „prihvatio kao Tito“, kroz smeh odgovara: „Zoran Adžić“.
Život Tita Misimovića pokazuje da ime može biti mnogo više od reči u dokumentu. Ono može postati porodična legenda, šala koja traje decenijama, ali i identitet koji čovek vremenom prihvati i ponosno nosi. Njegova priča je upečatljiv primer kako se kroz ime može oblikovati životna sudbina i kako se inat može pretvoriti u nešto pozitivno i inspirativno.
Iako je njegovo ime često predmet šale i smeha, Tito je postao simbol otpora prema predrasudama i stereotipima. Njegova sposobnost da se nasmeje i prihvati svoje ime čini ga posebnim i inspirativnim za sve koji ga poznaju. U svetu gde su imena često povezana sa istorijskim ličnostima, Tito Misimović pokazuje kako se može živeti sa imenom koje ima težinu i značaj, a istovremeno ga pretvoriti u izvor ponosa i identiteta.
