Krunoslav Fehir, hrvatski državljanin, suočava se sa prvostepenom presudom za organizovanje i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina, koja je zakazana za 10. decembar na Sudu za ratne zločine u Beogradu. Optužen je da je bio deo oružane grupe „Branimirova osiječka bojna“, koja je tokom 1991. i 1992. godine činila zločine nad srpskim stanovništvom u Osijeku.
Na suđenju, tužilac Gordana Jekić je zatražila da se Fehir oglasi krivim, naglašavajući da je grupa koju je organizovao Branimir Glavaš imala za cilj zastrašivanje i teror nad Srbima. U završnoj reči, Jekić je istakla da je Fehir bio član te grupe od 12. juna 1991. do 31. jula 1992. godine, iako je u tom trenutku bio maloletan. Tužilac je ukazala na kontradikcije u Fehirovom iskazu, ističući da je on sam priznavao da je bio deo grupe, ali sada tvrdi da je bio prisiljen.
Dokazi protiv Fehira uključuju fotografije na kojima nosi uniformu, drži snajpersku pušku i pozdravlja nacističkim pozdravom. Tužilac je sugerisala da je teško poverovati da je bio prisiljen na takvo ponašanje. Iako se Fehir suočava sa ozbiljnim optužbama, Jekić je naglasila da se za njega primenjuje najblaži zakon, uzimajući u obzir njegovu starost i ulogu svedoka u procesu protiv Glavaša u Hrvatskoj.
Punomoćnik porodice Vučković, koja je izgubila oca Čedomira Vučkovića, tražio je da se Fehir osudi, ističući da je on imao ulogu u mučenju i ubistvu Vučkovića, koji je 31. avgusta 1991. godine u Osijeku protivpravno uhapšen i ubijen. Ignjatović je naglasio da je Vučković bio pogođen sa dva metka, te je istakao da je Fehir ranije govorio o svojim zločinima u medijima, a sada tvrdi da nije imao nikakvu ulogu.
Branilac optuženog, Bojan Stanojlović, na suđenju je ukazao na hrabrost koju je Fehir pokazao govoreći o zločinima koje su počinili drugi, tvrdeći da je on bio žrtva okolnosti. Stanojlović je tražio da se Fehir oslobodi i da mu se ukine pritvor, naglašavajući da se u trenutku kada je ušao u grupu nije mogao suprotstaviti svom ocu, koji je bio autoritet. Prema njegovim rečima, Fehir nije imao svest o svojim postupcima, jer je bio mlad.
Fehir je u svojoj završnoj reči tvrdio da je „Branimirova osiječka bojna“ bila legalna rezervna formacija MUP-a i da odbacuje optužbe o zločinima. On je istakao da je jedini svedok u Hrvatskoj koji je javno govorio o egzekucijama ljudi srpske nacionalnosti, navodeći da je zbog toga imao mnogo problema i bio dislociran iz Osijeka 16 godina.
Fehir je tvrdio da je 31. avgusta 1991. godine razgovarao sa zatočenim Đorđem Petkovićem i da je Petković bio u dobrom stanju. Takođe je naveo da je Branimir Glavaš izdao naređenje za likvidaciju Petkovića, ali da nije znao šta se kasnije desilo sa njim.
Ovaj slučaj osvetljava složenu i bolnu prošlost Balkana, gde su se tokom rata dešavali brojni zločini i gde su mnogi ljudi izgubili živote. Suđenje Fehiru predstavlja jedan od pokušaja da se pravda zadovolji i da se istina o događajima iz tog perioda razjasni. Kako suđenje napreduje, očekuje se da će se otkriti više detalja o njegovoj ulozi i o zločinima koji su se dogodili u Osijeku tokom ratnih sukoba.
Ovaj slučaj takođe ukazuje na to koliko su složeni i teški procesi suočavanja sa prošlošću i pravde na Balkanu, gde su rane rata još uvek sveže i gde se često sukobljavaju različite perspektive o onome što se dogodilo. U tom smislu, presuda u ovom slučaju mogla bi imati dalekosežne posledice, kako za pojedince, tako i za društvo u celini.
