Stanimir Brajković preminuo je 4. februara 2024. godine u zatvoru, a uzrok njegove smrti, prema informacijama, bio je izlivena krv u mozak. O ovom slučaju svedočio je bivši upravnik zatvora Vladimir Bukvić na suđenju zatvorskim čuvarima i doktorima koji se terete za nesavestan rad. Bukvić je istakao da je Brajković dolazio u zatvor u lošem zdravstvenom stanju, s prethodnim moždanim udarom i otežanim kretanjem. Prilikom dolaska, imao je povrede na telu, koje su, kako je rečeno, bile rezultat pada.
Tri mlađa cimera iz Brajkovićeve ćelije, koji su kasnije osuđeni za teško ubistvo, zlostavljali su ga danima pre smrti. Bukvić je naveo da je njegov dolazak na mesto upravnika zatvora 2018. godine značio početak reforme, jer su zatvorenici bili smešteni bez kontrole. On je naglasio da su prekršajno osuđeni zatvorenici, među kojima su mnogi migranti ili osobe s višestrukim krivičnim kaznama, skloni nasilju. U njegovom mandatu, došlo je do pokušaja da se uspostavi red i razdvoji različite kategorije zatvorenika.
Na suđenju, Bukvić je negirao da je imao kontakt sa Brajkovićevim sinom kada je došao po očeve stvari, tvrdeći da se u takvim situacijama sreće načelnik za tretman. Sin Stanimira Brajkovića, Zoran, izjavio je da je razgovarao sa čovekom koji se predstavio kao Bukvić i koji mu je rekao da je njegov otac preminuo od srčanog udara.
Bukvić je pominjao da je u zatvoru često bilo problema sa prikrivanjem nasilja, te da su zatvorenici skloni ćutanju o zlostavljanjima. On je istakao da se torture i silovanja često dešavaju u zatvoru i da je teško otkriti šta se dešava unutar soba zatvorenika. Priznao je i da su zatvorenici često problematični, ali je naglasio da je preduzimao mere kako bi sprečio slobodno kretanje prekršajno osuđenih zatvorenika.
Na pitanje o Brajkoviću, Bukvić je rekao da je trebalo da bude smešten u bolesničku sobu, jer nije mogao da se kreće. Takođe, spomenuo je da je doktorka Sredojević, koja je nadgledala njegovo zdravstveno stanje, radila u skladu sa procedurama, ali je ukazao na potrebu za boljom komunikacijom između osoblja zatvora i lekara.
U svom svedočenju, Bukvić je naglasio da se zatvorenici često ne prijavljuju za pomoć, a da su medicinske sestre i doktori u smenama imali problema da razluče kada je zatvorenik zaista u potrebi ili kada fingira bolest. On je takođe pomenuo da je, iako se povremeno dešavalo da zatvorenici umru, smrt Stanimira Brajkovića bila posebno tragična.
Takođe je naveo da su zaposleni u zatvoru često bili pod pritiskom, a neki od njih su se žalili da ih nadredjeni teraju da promene svoja svedočenja nakon Brajkovićeve smrti. Bukvić je naglasio da je sprovodio redovne nadzore i da je beležio nepravilnosti koje je uočavao tokom obilazaka zatvora.
U zaključku, bivši upravnik je istakao da je u zatvoru teško otkriti stvarne uzroke nasilja i zlostavljanja, te da je potrebno više pažnje posvetiti stanju zatvorenika i njihovim potrebama. Smatra da bi se trebale preduzeti dodatne mere kako bi se obezbedila sigurnost zatvorenika i sprečilo dalje nasilje. Smrt Stanimira Brajkovića ostavlja mnoga pitanja o uslovima života u zatvoru i odgovornosti onih koji su zaduženi za njihovu zaštitu.
