Beograd je bio jedini grad u tadašnjoj Jugoslaviji gde su studentske posete bile strogo ograničene, što je predstavljalo posebnu temu među studentima tog vremena. Godina 1968. bila je prelomna za mnoge, a posebno za studente koji su se suočavali s izazovima i nepravdama koje su ih okruživale. Iako su u drugim gradovima, poput Zagreba i Ljubljane, devojke i mladići živeli zajedno u studentskim domovima, Beograd je imao svoja rigidna pravila koja su ograničavala posete devojkama.
U to vreme, studenti su zahtevali demokratizaciju društva, rešavanje ekonomskih i socijalnih pitanja, kao i uslove za bolji život u studentskim domovima. Iako su zahtevi bili široki, malo je pažnje posvećeno uslovima života u domovima, a posebno pitanjima vezanim za posete suprotnom polu. Čak su i u najvećem akademskom naselju na Balkanu, Studentskom gradu, posete devojkama bile ograničene na nedelje i četvrtke, što je dovodilo do gužvi i stresa među studentkinjama koje su želele više slobode.
Jedan od domova koji je pokazivao malo više liberalnosti bio je „Penezić“ na Zvezdari, gde su posete bile dozvoljene svaki dan osim sredom i subotom. Studentkinje su često izražavale nezadovoljstvo zbog ograničenja, a jedna od njih, Desa Mezić, isticala je kako bi volela da češće čuje muški glas u svojoj sobi, ali da je strah od nepredviđenih poseta često sprečavao u tome.
U domu „Patris Lumumba“, situacija je bila još rigoroznija. Muškarci su mogli da posete devojke samo nedeljom od 10 do 21 sata. Studentkinje su se žalile da su ta pravila nepraktična, jer su jedini dan za odmor morale provesti u iščekivanju poseta. Stana Živanović, jedna od studentkinja, primetila je da je vreme za posetu nezgodno, jer se počinjalo rano, a nedelja je bila jedini dan kada su se mogli odmoriti od obaveza.
U jedinom ženskom domu u Beogradu, „Vera Blagojević“, situacija nije bila bolja. Devojke su često bile smeštene u sobama sa velikim brojem kreveta, što je dodatno otežavalo dolaske posetilaca. Žalile su se da su se mladići često ustručavali da dođu u tako pretrpane prostorije, radije čekajući u hodniku, koji je podsećao na recepciju hotela.
Upravnici studentskih domova su se pravdali da je sve u rukama studentkinja, jer su one učestvovale u radu Saveta doma. Slobodan Vuković, sekretar Univerzitetskog odbora, istakao je da nemaju ništa protiv češćih poseta, naravno, ukoliko to studentkinje predlože. Iako su upravnici tvrdili da su otvoreni za promene, studentkinje su se često osećale nesigurno da iznesu svoje zahteve.
Zaključak svih nadležnih bio je da je postojala potreba za „demokratizacijom“ života u studentskim domovima, kako bi se omogućila ravnopravnost među studentima. Ipak, zbog kulturnih i društvenih normi tog vremena, studentkinje su često stidljivo iznosile svoje zahteve, smatrajući da možda to nije neophodno.
Na kraju, iako su uslovi života u studentskim domovima bili strogi i nefer prema studentkinjama, trebalo je proći još nekoliko godina pre nego što su se ove rigidne odredbe ukinule. Godina 1968. bila je samo početak borbe za ravnopravnost i bolje uslove života, a studenti su se i dalje borili za svoja prava u nastojanju da promene svoj svet.
