Iako je nedavno usvojen Zakon o upravljanju otpadom, koji ima za cilj usklađivanje sa propisima i standardima Evropske unije, pojedina rešenja i dalje izazivaju pažnju i nedoumice, posebno u vezi sa uvozom neopasnog otpada za energetske svrhe. Ova tema postaje sve važnija u kontekstu trenutnih ekoloških izazova i potrebe za održivom energetskom politikom.
Jedan od glavnih razloga za zabrinutost leži u dosadašnjoj praksi nedovoljne kontrole domaćeg otpada, što je često rezultiralo njegovim odlaganjem na nesanitarnim deponijama, čime se dodatno zagađivala životna sredina. S obzirom na to, stiče se utisak da su uvozni otpad i njegove potencijalne posljedice manje problematični, budući da će dolaziti iz zemalja EU, OECD-a i drugih potpisnica Bazelske konvencije, gde su procedure i kontrole veoma stroge.
U praksi, svaki uvezni otpad će biti podložan rigoroznoj kontroli u svakoj zemlji kroz koju prolazi, a svaka od tih država će vršiti složene laboratorijske provere dokumentacije tovara. Ovaj deo zakona preuzima primere dobre prakse iz EU, sa ciljem da spreči zloupotrebe i obezbedi nultu toleranciju na svako nepoštovanje regulativa, kako srpskih, tako i evropskih. Kako je istaknuto, uvoz otpada je zamišljen kao privremena mera, dok se ne uspostavi adekvatan sistem za razdvajanje i korišćenje komunalnog otpada kao energenta u Srbiji.
U praksi, svaki uvoznik će morati da aplicira za svaku tonu i na osnovu dobijene licence biće proverena osnovanost zahteva i potencijalni rizici po životnu sredinu. Kontrola ovih tokova biće usklađena sa standardima EU, što garantuje dodatnu sigurnost.
Ove mogućnosti otvaraju vrata energetski intenzivnoj industriji, koja može da uveze neopasan otpad u nedostatku lokalno proizvedenog RDF-a (gorivo iz neopasnog otpada) i na taj način smanji svoje štetne emisije. Energetski intenzivna industrija obuhvata sektore gde energija čini značajan deo troškova proizvodnje, kao što su cementna industrija, čeličane, hemijska i petrohemijska industrija, kao i industrija papira.
Primenom RDF-a, mnoge evropske države su već uvele ovu praksu zbog nedostatka sopstvenih resursa. Na primer, Danska je 2024. godine uvezla 119.000 tona, Švedska 774.000 tona, dok je Nemačka u istom periodu uvezla 176.000 tona. Ove informacije su tokom rasprave u Skupštini iznela ministarka zaštite životne sredine, Sara Pavkov.
Ona je naglasila da ovaj Zakon omogućava uvoz neopasnog otpada za energetske svrhe, što bi smanjilo zavisnost od fosilnih goriva, poboljšalo konkurentnost domaće privrede i doprinelo smanjenju zagađenja. Uvođenje ovih rešenja može doneti i smanjenje troškova u industriji, povećanje konkurentnosti, kao i podršku usklađivanju sa EU regulativama.
Ministarka je takođe pomenula i analizu lokacija u lokalnim samoupravama koje trenutno nisu obuhvaćene regionalnim centrima za upravljanje otpadom, ali imaju potencijal za postavljanje mobilnih postrojenja za termičko tretiranje otpada. Naglasila je da su ova rešenja podsticaj za ubrzanje izgradnje domaćeg sistema upravljanja otpadom.
Dok se ne uspostavi taj domaći sistem, Srbija će nastaviti da uvozi neopasan otpad za energetske svrhe iz zemalja EU, koje ga već godinama koriste i koje se pridržavaju strogih standarda. Ove mere su osmišljene kako bi se obezbedila sigurnost i smanjio rizik od potencijalnih zloupotreba. S obzirom na to, tvrdnje da Srbija otvara vrata EU da se oslobodi svog otpada su netačne, jer je neopasan otpad deficitarna roba u mnogim evropskim zemljama.
U zaključku, uvoz otpada može biti bezbedan proces, uz adekvatne provere koje sprovode sve države kroz koje se transportuje, pa tako i Srbija kao potpisnica Bazelske konvencije, gde svaka greška može dovesti do ozbiljnih posledica za operatere.
