Ako zamislimo 2026. kao geopolitičku raskrsnicu, jasna je jedna stvar: svet se suočava s neizvesnošću i mogućim konfliktima. Globalna scena postaje sve manje predvidljiva, a geostrateški rizici se multipliciraju. U ovom kontekstu, možemo primetiti kraj unipolarnog poretka, jer Sjedinjene Američke Države više ne dominiraju svetom kao nekada. Umesto stabilnog multipolarizma, ulazimo u nepolarni svet u kojem moć nije koncentrisana, već rasuta među raznim akterima, što dovodi do mogućih nesuglasica i tenzija.
Ova globalna destabilizacija postaje sve realnija, što se ogleda u drastičnom povećanju vojnih budžeta širom sveta. Države više ne veruju da se mir može očuvati samo putem sporazuma, već smatraju da je potrebna vojna snaga. Slabljenje diplomatskih kanala i degradacija međunarodnih institucija dodatno komplikuju situaciju, umesto da svet gradi mostove, čini se da se priprema za nove podele i sukobe.
Sjedinjene Američke Države, koje su decenijama bile stub transatlantske bezbednosti, sve više prebacuju svoju pažnju ka Indopacifiku, posebno zbog rivalstva s Kinom. U budžetu za nacionalnu odbranu za 2026. godinu, američki kongres planira da održi superiornost na zapadnoj hemisferi, dok Evropa preuzima veći deo odgovornosti za svoju sigurnost.
Za Srbiju, koja se percipira kao važna balkanska zemlja, ova globalna dinamika ima duboke posledice. Beograd se i dalje suočava sa stereotipima da je ruska marioneta, što utiče na međunarodnu poziciju zemlje. Iako Srbija ističe vojnu neutralnost kao osnovu svoje spoljne politike, ozbiljni globalni akteri često to ne vide kao kredibilnu strategiju.
Sjedinjene Američke Države jasno su podržale dijalog između Beograda i Prištine, zahtevajući međusobno priznanje i isključujući promene granica na etničkim osnovama. Ovo dodatno otežava poziciju Srbije, jer se od nje očekuje spremnost na kompromise i posvećenost evropskim integracijama.
Međutim, međunarodna očekivanja i domaće percepcije često su u sukobu. Spoljašnja politika zasnovana na četiri stuba, koju srpska vlada promoviše, često zbunjuje partnere i potencijalne saveznike umesto da štiti nacionalne interese. Ovaj nedostatak jasnog kursa može ostaviti Srbiju bez posvećenih saveznika u svetu koji postaje sve suroviji.
Društvena kriza, ekonomski problemi i erozija poverenja u institucije dodatno komplikovane pozicije Srbije. Bez društvenog konsenzusa i definisanja prioriteta zasnovanih na vitalnim interesima, teško će se izbaviti iz začaranog kruga neodlučnosti i iluzija.
Ipak, postoji nada. Evropska unija i Sjedinjene Američke Države jasno su rekle da žele stabilan i miran zapadni Balkan. Od Srbije se očekuje posvećenost vrednostima evropskih demokratija kao što su vladavina prava i poštovanje ljudskih prava. Na političarima u Beogradu je odgovornost da postave jasne vrednosti i principe koji će orijentisati društvo u budućnosti.
Put ka punoj integraciji Srbije u Evropsku uniju i NATO može biti dug i težak, ali je ispravan. Ovaj put nije samo pitanje bezbednosti, već i civilizacijskog izbora – da li ćemo biti deo zajednice koja se zasniva na demokratiji i međunarodnom pravu. Ako želimo da preživimo u haotičnom svetu, Srbija mora postati svetionik stabilnosti, a ne ostrvo nesigurnosti.
Takav evropski i prozapadni kurs može Srbiju učiniti relevantnim saveznikom, a ne marginalnim akterom na globalnoj sceni. U svetlu svih izazova, naš put mora biti jasno određen svetlom evropskih vrednosti koje delimo s našim zapadnim partnerima.
