Srpkinja (36) iz Beča je postala predmet medijske pažnje nakon što je frizer iz Beča odlučio da je tuži zbog proganjanja. Prema njegovim rečima, ova žena ga je torturirala danima, često ga je pratila, dolazila u njegov frizerski salon i pokušavala da mu utera dug. Zbog ovih navoda, slučaj je završio na sudu, a ročište se održalo u petak u Višem sudu u Beču. Susret između optužene i frizera bio je veoma buran, a austrijski mediji su opisali Srpkinju kao atraktivnu ženu koja je u sudnicu ušla u ružičastom sakou, što više priliči koktel žurci nego sudskoj sali.
Prema izveštajima, frizer je naveo da je Srpkinja uporno pratila njegove korake, zovući ga telefonom čak deset do dvadeset puta dnevno. Osim toga, dolazila je u njegov frizerski salon, ali i do njegovog stana. Ova situacija nije prvi put da se dešava, jer je ova žena već bila optužena zbog sličnog dela, ali je tada prošla bez posledica.
Okrivljena je na suđenju izjavila da je imala kratku vezu sa frizerom i da mu je pozajmila novac koji joj on nikada nije vratio. Navela je da je pozajmila 2.500 evra za njegovo hodočašće u Meku, a kako tvrdi, novac joj nije vraćen. „Samo sam želela nazad svoj novac“, rekla je ona, objašnjavajući svoje ponašanje.
S druge strane, frizer je energično negirao njene tvrdnje, rekavši da nikada nije pozajmio novac od nje. On je dodao da su se njih dvoje poljubili, ali da nikada nisu bili u pravoj vezi. „Primijetio sam da nešto nije u redu sa njom“, rekao je on, dodajući da je Srpkinja umislila da su u vezi i počela da ga proganja.
Frizer je takođe naveo da se često pojavljivala ispred njegovih vrata, pa čak i da se kačila za njegov automobil, govoreći mu da želi da ima decu s njim. On je bio toliko očajan da je blokirao njen broj, ali je ona našla načine da ga kontaktira, čak ga je jednom pozvala sa broja mobilnog telefona vlasnika ćevabdžinice.
Međutim, tokom suđenja, stvorila su se određena pitanja o njegovim izjavama. Naime, sudija je primetio da u izjavama žrtve ima mnogo kontradiktornosti. Iako je frizer tvrdio da je patio zbog proganjanja, uništio je sve dokaze koji bi mogli potvrditi njegove tvrdnje. Navodno je obrisao poruke i listu poziva neposredno pre nego što su ga ispitivali policijski inspektori. Sudija je postavio pitanje zašto je to uradio, a inspektori nisu mogli pronaći dovoljno dokaza, navodeći da su oni koje imaju veoma „tanki“.
Ova situacija otvara brojne dileme o granicama ličnog prostora i o tome kako se proganjanje može manifestovati u različitim oblicima. Isto tako, postavlja se pitanje kako sudovi tretiraju ovakve slučajeve, posebno kada se suočavaju sa kontradiktornim izjavama i nedostatkom čvrstih dokaza. U ovom slučaju, sud će morati da odluči ko govori istinu i da li je došlo do proganjanja ili je reč o nesporazumu između dvoje ljudi koji su imali kratku, ali emocionalno napetu interakciju.
Ovaj slučaj ističe važnost razumevanja emocionalnih granica i komunikacije u međuljudskim odnosima, kao i potrebu za zakonskom zaštitom od proganjanja i uznemiravanja. Dok se čeka konačna presuda, pažnja javnosti će ostati usmerena na ovaj neobičan pravni slučaj koji se odvija na relaciji Beč–Beograd.
