Razlike u radnom vremenu među evropskim zemljama postaju sve očiglednije, a Srbija se našla na strani onih koji rade duže od proseka. Dok u jednom delu Evrope radni dan završava posle nešto više od sedam sati, u drugim delovima se redovno prelazi osam sati, a ponekad se radi i znatno više. Prema podacima o stvarnom radnom vremenu, prosečna radna nedelja u Evropskoj uniji iznosi oko 35,9 sati. Međutim, ta brojka ne prikazuje ogromne razlike između različitih zemalja.
U Srbiji, prosečno radno vreme iznosi oko 40,6 sati nedeljno, što je znatno iznad evropskog proseka. Ovakve statistike ukazuju na to da se u praksi često radi više od osam sati dnevno tokom pet radnih dana. Srbija se tako našla na trećem mestu po dužini radne nedelje, zajedno sa Turskom i Bosnom i Hercegovinom, gde se u Turskoj radi preko 42 sata nedeljno, a u BiH oko 40,9 sati.
Na drugoj strani, zemlje poput Holandije beleže znatno kraće radne nedelje, sa prosekom od oko 31,9 sati nedeljno. U Holandiji je rad sa skraćenim radnim vremenom veoma rasprostranjen, što značajno spušta prosek. Sličnu situaciju imaju i Nemačka, Danska i Norveška, gde se radne nedelje kreću između 33 i 34 sati.
Razlika između najduže i najkraće radne nedelje u Evropi dostiže više od deset sati, što predstavlja čitav dodatni radni dan. Ove razlike u radnom vremenu ne objašnjavaju samo zakoni, već i struktura ekonomije i način na koji tržište rada funkcioniše. U zemljama zapadne i severne Evrope, veći je udeo rada sa skraćenim radnim vremenom, kao i bolja produktivnost po satu rada. To omogućava postizanje istih ekonomskih rezultata uz manje radnih sati.
U Srbiji, situacija je drugačija. Rad sa nepunim radnim vremenom je manje zastupljen, a struktura zaposlenosti je više orijentisana na sektore koji zahtevaju više radnih sati za postizanje istih rezultata. U okviru svake zemlje postoje značajne razlike – neki sektori, kao što su poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo, imaju znatno duže radne nedelje od proseka, dok administrativni i uslužni poslovi često imaju kraće radno vreme.
U međuvremenu, u Rusiji, prema podacima ruske statističke službe Rostat, prosečna dužina radnog dana u prvom kvartalu 2026. godine iznosila je 7,66 sati, što predstavlja porast od oko 1,7 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Ovaj rast radnog vremena tumači se kao odraz napetosti na tržištu rada, s obzirom na to da ruski poslodavci suočavaju sa nedostatkom radne snage i visokom potražnjom za radnicima u raznim sektorima.
U uslovima niske nezaposlenosti, kompanije se sve ređe odlučuju za nova zapošljavanja, pa se opterećenje sve više prenosi na postojeće radnike. Kao kompenzacija za veći obim posla, zaposlenima se nude i viši plate.
Ove informacije postavljaju pitanja o radnoj kulturi i ekonomskim modelima koji se primenjuju u različitim zemljama. Dok Srbija i slične zemlje beleže duže radne nedelje, zapadne evropske zemlje se sve više okreću modelima rada koji omogućavaju veću ravnotežu između poslovnog i privatnog života. Ove razlike u radnom vremenu su odraz ne samo zakonskih regulativa, već i opšteg stanja ekonomije, produktivnosti i strukture tržišta rada.
Kako se svet menja i kako se tržišta razvijaju, moguće je da će i radne navike u Srbiji i drugim zemljama u regionu morati da se prilagode novim okolnostima i potrebama zaposlenih.
