Srbija trenutno ima 127 registrovanih političkih stranaka, od kojih više od dve trećine čine manjinske stranke. Mnogi od ovih političkih organizacija nemaju značajnu aktivnost. Savo Simić, istraživač Instituta za političke studije, u razgovoru za Euronews Srbija ističe da visoki troškovi i strogi uslovi za osnivanje stranaka podstiču političke aktere da se organizuju u pokrete, grupe građana i inicijative. Prema njegovim rečima, još je rano za konačnu procenu efekata snižavanja izbornog praga sa pet na tri odsto, s obzirom na aktuelno ukrupnjavanje političke scene.
Simić se osvrnuo na period devedesetih godina kada je ponovo uspostavljeno višestranačje u Srbiji. Tada je Zakon o političkim organizacijama bio prilično liberalan, jer je za osnivanje stranke bilo potrebno samo 100 građana sa poslovnom sposobnošću. Do 2009. godine, zabeleženo je čak 620 političkih stranaka. U poređenju sa tim brojem, trenutna cifra od 127 registrovanih stranaka ne izgleda tako strašno.
Jedan od ključnih razloga zašto se danas ređe osnivaju političke stranke su visoki administrativni i finansijski zahtevi. Simić navodi da je 2009. godine usvojena izmena zakona koja je povećala broj potrebnih potpisa za osnivanje stranke sa 100 na 10.000. Ovaj prag je visok i sličan je onome u Slovačkoj i Ukrajini, gde je potrebno oko 55.000 evra za osnivanje političke partije.
Zbog ovih prepreka, politički akteri često biraju alternativne oblike organizovanja, poput grupa građana ili neformalnih udruženja, kako bi izbegli finansijska opterećenja koja dolaze sa osnivanjem političke stranke. Simić ističe da su uslovi za osnivanje manjinskih stranaka znatno povoljniji, jer je potrebno samo 1.000 potpisa. Manjinske stranke takođe imaju lakši pristup parlamentu zbog prirodnog izbornog praga.
Smanjenje izbornog praga sa pet na tri odsto u 2020. godini moglo bi imati značajne efekte, ali Simić smatra da je još uvek prerano da se donesu konačni zaključci o toj promeni. Politička scena se ukrupnjava, sa vlasti na jednoj strani i opozicijom na drugoj, a niži izborni prag je trebao da dovede do fragmentacije, što se trenutno ne dešava zbog aktuelnih političkih okolnosti.
Poverenje građana u političke partije je na niskom nivou, što dodatno otežava proces osnivanja novih stranaka. Simić naglašava da se povratak poverenja teško ostvaruje, ali da je osnivanje stranaka često komplikovan i skup proces. U tom kontekstu, on ocenjuje da se političke inicijative i pokreti sve više oslanjaju na neformalne strukture jer su one manje opterećene finansijskim zahtevima.
Nedavne izmene izbornog zakonodavstva, koje omogućavaju biračima da svojim potpisom podrže više izbornih lista, takođe su izazvale zabrinutost. Simić upozorava da bi ovakva rešenja mogla otvoriti prostor za zloupotrebe, kao što su manipulacije potpisima. On se plaši da bi velike stranke mogle pozajmljivati potpise od manjih stranaka, što bi moglo negativno uticati na politički sistem.
Simić smatra da je umesto toga moglo da se smanji broj potrebnih potpisa za proglašenje izbornih lista, kako bi se izbegle mogućnosti za manipulacije. Na kraju, ističe da bi smanjenje broja potpisa podrške moglo olakšati osnivanje stranaka i povećati raznovrsnost političke scene u Srbiji.
Ova analiza ukazuje na kompleksnu dinamiku političkog sistema u Srbiji, gde visoki zahtevi za osnivanje stranaka i nisko poverenje u postojeće političke strukture mogu uticati na dalji razvoj političkog život u zemlji.
