Tema večerašnje emisije „Despot Stefan“ bila je spoljna politika Srbije, a povod je nova knjiga „Savremena spoljna politika Srbije: Kontinuitet i promene“, čiji su autori profesori Fakulteta političkih nauka – Dragan Đukanović, Milan Krstić i Marko Dašić. Profesor Milan Krstić je bio gost emisije i detaljno je objasnio logiku, razvoj i današnje izazove spoljnopolitičke arhitekture Srbije.
Krstić ističe da se od 2001. godine može govoriti o novoj etapi srpske spoljne politike. Prvobitno, ona se oslanjala na dva ključna stuba – Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države. Međutim, sredinom 2000-ih, posebno nakon ekspozea Vuka Draškovića iz 2005. godine, spoljna politika dobija i treći stub – Rusku Federaciju. Ovaj period označava „kamen međaš“ u redefinisanju spoljne politike Srbije, u kojoj Moskva postaje ravnopravni partner uz Brisel i Vašington.
Od 2009. godine arhitektura se širi na četiri stuba, uvodeći Kinu kao novog, sve važnijeg aktera. Krstić naglašava da je Peking ušao kao četvrti stub kroz tadašnje ključne aktere, prevashodno ministra Vuka Jeremića i predsednika Borisa Tadića. Ovaj koncept se od tada formalno zadržava, iako se relativna važnost stubova menjala tokom vremena.
Od 2009. do 2017/18. godine, fokus srpske spoljne politike bio je na Briselu i Moskvi, uz snažno evropsko opredeljenje. Međutim, od 2018. i 2019. godine, dominantni partner na Zapadu postaje Amerika, dok na Istoku ulogu preuzima Kina. Krstić opisuje ovo stanje kao novu fazu multivektorske politike.
Profesor Krstić objašnjava razloge za postavljanje ovih stubova. U slučaju Evropske unije, tu su jasni ekonomski i vrednosni razlozi: „Gotovo 60 odsto naše trgovinske razmene je sa EU, a uz CEFTA region taj procenat ide do 80“. EU je postavljena kao strateški cilj broj jedan, što se može pratiti od odluke Narodne skupštine 2004. godine, preko Strategije nacionalne bezbednosti iz 2009. do njenog podizanja na nivo nacionalnog interesa 2019.
Sjedinjene Američke Države igraju ulogu vezanu za regionalnu bezbednost, s obzirom na to da je Srbija okružena NATO članicama. Rusija ostaje ključna u oblasti energetike, kao i zbog istorijske i kulturološke bliskosti, ali i pitanja Kosova i Metohije. Kina, s druge strane, postaje sve važnija finansijski, tehnološki i infrastrukturno, a takođe podržava Srbiju u međunarodnim pitanjima.
Ipak, profesor Krstić naglašava da je od 2014. godine teren postao sve trusniji, i da je nakon 2022. održavanje balansa između četiri stuba postalo „veoma teško“. „Četvorostubna arhitektura je danas ozbiljno ugrožena“, kaže Krstić, aludirajući na rat u Ukrajini, sankcije Rusiji i globalne tektonske promene.
Osvrćući se na dilemu da li put Srbije ka EU automatski znači slabljenje odnosa sa Rusijom i Kinom, Krstić naglašava da to ne mora biti slučaj. EU ima razvijenu saradnju sa Kinom, a neutralnost Srbije i postojanje više vojno neutralnih članica EU pokazuju da „evropski put ne znači nužno ulazak u evroatlantsku bezbednosnu zajednicu“. Ipak, priznaje da je odnos sa Moskvom danas daleko komplikovaniji nego ranije, što se može videti kroz konkretne pritiske, poput situacije oko NIS-a.
Kada su u pitanju odnosi Srbije i Bosne i Hercegovine, Krstić ih opisuje kao „dva paralelna koloseka“ – jedan se odnosi na specijalne veze sa Republikom Srpskom, a drugi na bilateralne odnose sa državom BiH. Oba pravca su važna, a očuvanje Republike Srpske ostaje trajni deo spoljne politike Srbije. Ipak, ne sme se zanemariti značaj dobrih odnosa sa Sarajevom i Federacijom BiH.
Krstić zaključuje da spoljna politika Srbije nije i ne može biti statična, već da se prilagođava međunarodnim okolnostima. Najveći izazov ostaje ostati dosledan, jasan i razumljiv u definisanju prioriteta. To je, prema njegovim rečima, ključ budućnosti srpske spoljne politike.
