Venecuela je u prethodnim godinama pre bankrota iznosila velike količine zlata iz svoje centralne banke u Švajcarsku, kako bi obezbedila gotovinu i garancije za kredite. Prema podacima švajcarskih carinskih organa, tokom petogodišnjeg perioda, Karakas je prenio čak 127 tona zlatnih rezervi, čija se vrednost procenjuje na oko 4,7 milijardi švajcarskih franaka, što je približno pet milijardi evra. Zlato je slato u Švajcarsku, koja je poznata kao jedan od ključnih centara za trgovinu i preradu plemenitih metala.
Razlog za izbor Švajcarske kao destinacije za zlato leži u činjenici da ova zemlja ima neke od najvećih rafinerija zlata na svetu. U kantonu Tičino, zlato se pretapa u međunarodno priznate poluge standarda „Good Delivery“, što olakšava njegovu prodaju ili korišćenje kao kolaterala za kredite na globalnom finansijskom tržištu. Venecuelanske vlasti su deo zlata prodale kako bi došle do hitne likvidnosti, dok je ostatak korišćen kao obezbeđenje za pozajmice i refinansiranje dugova u trenutku kada su svi klasični izvori finansiranja već bili zatvoreni.
Ova praksa se opisuje kao „potez očaja“ vlade predsednika Nikolasa Madura, koja je pokušavala da izbegne potpunu finansijsku paralizu države. U tom periodu, Venecuela je bila praktično odsečena od međunarodnih tržišta kapitala, dok su prihodi od izvoza nafte, koja je glavni izvor deviza, naglo opali. Kada je zemlja 2017. godine prestala da servisira dugove i kamate, finansijski jaz procenjen je na više od 15 milijardi dolara, bez realne mogućnosti da se taj manjak nadoknadi iz redovnih prihoda.
Nakon prerade u Švajcarskoj, deo venecuelanskog zlata prosleđen je u druge zemlje, uključujući Veliku Britaniju, jedno od ključnih svetskih tržišta zlata, dok je značajan deo rezervi prodat Turskoj. U trenutku kada su ti transferi obavljani, oni formalno nisu kršili međunarodne sankcije. Međutim, situacija se promenila 2018. godine, kada je Švajcarska, nakon pooštravanja međunarodnih mera protiv Venecuele, uskladila svoju politiku sa sankcijama Evropske unije. Od tada su ovakve operacije praktično onemogućene.
Uprkos rasprodaji i zalozi zlatnih rezervi, Venecuela nije uspela da izbegne kolaps. Država je već 2017. godine ušla u neplaćanje, a njen spoljni dug danas se procenjuje na čak 170 milijardi dolara, što je oko dvostruko više od godišnjeg bruto domaćeg proizvoda. Zbog toga se Venecuela danas smatra faktički bankrotiranom državom, a podaci o tajnom iznošenju zlata baca dodatno svetlo na razmere krize i metode kojima je vlast pokušavala da produži opstanak sistema.
Priča o 127 tona zlata pokazuje koliko je duboko bila uzdrmana venecuelanska ekonomija i do koje mere je država bila spremna da ide kako bi kupila još malo vremena pred neizbežnim slomom. Ove informacije ukazuju na složenost ekonomske krize koja pogađa Venecuelu i na očajničke mere koje su vlasti preduzele u pokušaju da održe stabilnost i izbegnu bankrot. U svetlu ovih događaja, važno je razumeti ne samo ekonomske, već i političke i socijalne posledice koje ovakvi potezi imaju na život građana Venecuele.
S obzirom na trenutnu situaciju, izazovi s kojima se suočava venecuelanska vlada su daleko od rešenih. Iako su pokušaji da se obezbede sredstva kroz izvoz zlata bili privremeno uspešni, dugotrajna rešenja za krizu su potrebna kako bi se osigurala stabilnost države i bolji život njenih građana. Venecuela se suočava sa teškim vremenima, a sudbina njenih resursa i dalja politika vlade biće ključni faktori u oblikovanju budućnosti zemlje.
