Silvana Veselinović iz Jagodine doživela je prekretnicu u svom životu u decembru 2012. godine kada je prvi put upoznala Unu, devojčicu sa Daunovim sindromom. Dok je nosila paketiće deci u Zvečanskoj, njena pažnja je bila privučena malenoj i povučenoj devojčici koja je sedela sama. Iako je izgledala nemoćno, Silvana je odmah osetila potrebu da je uzme pod svoje okrilje. Samo nekoliko dana kasnije, Una je postala deo njene porodice, a njihova priča postala je inspiracija mnogima.
Više od decenije kasnije, Silvana i Una zajedno su prošle kroz brojne izazove, ali i radosti. Silvana je postala majka koja svakodnevno pokazuje snagu i predanost, dok Una, danas sedamnaestogodišnjakinja, briljira u školi i pokazuje samostalnost i odgovornost. Njihova priča dobila je i javno priznanje kada je Silvana primila nagradu „Milunka Savić“ za svoju posvećenost deci i promovisanje hraniteljstva.
Silvana je naglasila važnost motivacije drugih da se uključe u usvajanje i hraniteljstvo. Tokom gostovanja na televiziji EuroNews, podelila je svoju misiju da pokaže da ljubav ne poznaje razlike i da su sva deca zaslužna za ljubav i brigu, bez obzira na njihove posebne potrebe.
Pre nego što je usvojila Unu, Silvana je imala dvoje biološke dece i sada ima četvoro unučadi. Njihov prvi susret dogodio se u Zvečanskoj, gde je Silvana donela poklone deci. Osetila je snažnu vezu sa Unom, koja je u tom trenutku bila nezainteresovana i povučena. Silvana je istakla da je bila toliko uporna da je nakon sedam dana ponovo otišla da bi Unu uzela u svoju porodicu.
Međutim, usvajanje deteta sa posebnim potrebama nije naišlo na pozitivno razumevanje u njenoj okolini. Silvana se suočila sa predrasudama i nerazumevanjem, ali je vremenom njihova priča dobila podršku. Istakla je da je važno motivisati ljude da usvoje decu i da ne gledaju razlike među njima.
Jedan od najvećih izazova nastao je kada je Una obolela od leukemije. Silvana je donela hrabru odluku da napusti posao kako bi se posvetila isključivo njenom lečenju i odrastanju. Proveli su pet godina u Francuskoj, gde je Una pohađala specijalnu školu. Silvana je istakla da je bila potpuno posvećena svakodnevnoj brizi o Uninim potrebama, kako bi dobila najbolju moguću stručnu pomoć.
Nakon povratka u Jagodinu, Una danas pohađa osmi razred i pokazuje odlične rezultate u školi. Silvana je radila na tome da Una postane samostalna, sposobna da se brine o sebi i da lakše prolazi kroz život. Čak je naučila da se kreće po gradu i čuva Silvanine unuke.
Silvana je opisala svoj odnos sa Unom kao neraskidivu vezu koja se ne može opisati rečima. Njihova porodica živi u harmoniji, a Una ima isplaniran raspored koji uključuje školu, teretanu i druženje sa prijateljima. Silvana je ponosna na napredak koji je Una postigla, a njen cilj je da joj olakša život i učini je što samostalnijom.
Na kraju, Silvana je poručila da su sva deca, bez obzira na njihove posebne potrebe, zaslužna za ljubav i brigu. Njihova priča je podsetnik svima da se ljubav i podrška mogu proširiti na svako dete, a da istovremeno promovišu važnost hraniteljstva i usvajanja.
