Lija Velborn je žena koja je sa autizmom živela kroz svoje detinjstvo, ali je dijagnozu dobila tek nakon 49. rođendana. Njena priča osvetljava kako su se u prošlosti različiti simptomi autizma često ignorisali ili pogrešno tumačili, posebno kod devojčica. Tokom 70-ih i 80-ih godina, Lija se suočavala sa izazovima, ali su njena različitost i simptomi bili označeni kao „čudni“ ili „preosetljivi“. Kako je sama rekla, „sve mi deluje kristalno jasno“ kada se osvrne na svoje detinjstvo.
U svojoj proceni, Lija se suočila s pitanjima koja su se ticala njenog detinjstva: neobična interesovanja, poteškoće u učenju i oblasti u kojima je bila izuzetno uspešna. Prema DSM-5, simptomi autizma moraju biti prisutni od ranog uzrasta. U njenom slučaju, to je bilo tačno, ali niko nije prepoznao znakove. Stereotipi o autizmu često su prikazivali ovu dijagnozu kao „mušku stvar“, ali sve više devojčica ostaje nedijagnostikovano do odraslog doba, što je tema koju istražuje Gina Rippon u svojoj knjizi „Off the Spectrum“.
Lija ističe nekoliko ključnih karakteristika koje su odražavale njen razvoj. Prvo, imala je „nazubljen“ razvojni profil. Dok je kao trogodišnjakinja čitala na nivou srednjoškolca, imala je velike poteškoće s matematikom, što je uobičajeno za osobe sa autizmom. Njena opsesija čitanjem i ljubav prema knjigama su je oblikovale, dok su je matematičke zagonetke frustrirale.
Drugo, Lija je imala intenzivna i uska interesovanja. Bila je opsednuta konjima, serijalom „Mala kuća u preriji“ i britanskom kraljevskom porodicom. Ova interesovanja su se često smatrala „tipično ženskim“, zbog čega se njena autistična priroda nije prepoznala.
Treće, Lija se od malih nogu borila sa depresijom i anksioznošću, što je mnogo češće kod autističnih osoba. Prvi znaci su se pojavili oko sedme godine, a njena borba sa tim emocijama često je bila neprepoznata. U osnovnoj školi, suze su je često sprečavale da ide na časove, a u srednjoj školi je morala da napusti školu zbog jake anksioznosti.
Osim emocionalnih poteškoća, Lija je imala i fizičke izazove, kao što je hiperhidroza, odnosno prekomerno znojenje dlanova i stopala. Takođe, bila je nespretna, što je uticalo na njenu motoriku i senzornu osetljivost.
Socijalne veštine su takođe bile problematične. Lija nije volela da se igra s drugom decom, već je više uživala u tišim aktivnostima. Buka i nered na igralištu bili su joj nepodnošljivi, a često nije znala šta da kaže vršnjacima. Ove poteškoće u socijalnoj interakciji su se nastavile i u odraslom dobu, ali je Lija stekla razumevanje i saosećanje prema sebi.
Jedan od značajnih aspekata njenog života bila je vezanost za majku, koja je predstavljala njen siguran svet. Ova vrsta veze je česta kod autističnih osoba, jer se često osećaju drugačije i neshvaćeno.
Konačno, Lija je primetila da se bolje snalazi u društvu odraslih nego među vršnjacima. Njena sposobnost za komunikaciju i humor privlačili su pažnju odraslih, dok su deca često bila zbunjena njenim ponašanjem.
Dijagnoza autizma, iako kasna, donela je Liji olakšanje i razumevanje. Bez nje, verovatno bi nastavila da se krivi za stvari koje nije mogla da promeni. Danas, sve više devojčica se dijagnostikuje na vreme, što daje nadu da će se prepoznati autizam i kod onih koji su do sada ostali neprimećeni. Kako Lija zaključuje, „mi smo oduvek bile tu, samo nas nisu videli“.
