Roditelji se sve više oslanjaju na tehnologiju kako bi obezbedili sigurnost svoje dece, posebno u digitalnom svetu, što uključuje korišćenje mobilnih aplikacija i pametnih satova. U trenutku kada deca kreću u školu, uzbuđenje se često meša sa strahom roditelja od potencijalnih opasnosti, što ih navodi da koriste razne alate za praćenje. Ovo postavlja pitanje: da li su ove metode zaštite zaista efikasne ili samo simuliraju sigurnost, preći na granicu između roditeljske brige i špijunaže?
Katarina Jonev, edukator o bezbednosti dece na internetu, ističe da pre nego što roditelji instaliraju aplikacije ili kupe pametne uređaje, treba da postave osnovne temelje. „Prva preporuka je da dete zna broj jednog od roditelja napamet,“ naglašava Jonev. Ova jednostavna mera može biti presudna u situacijama kada tehnologija iznenada otkaže.
Roditelji često koriste aplikacije za kontrolu sadržaja koje njihova deca mogu da pristupe. Jedna od najpoznatijih aplikacija je Google Family Link, koja omogućava roditeljima da prate lokaciju dece i ograniče pristup neprimerenom sadržaju. Međutim, Jonev upozorava da je važno prvo naučiti decu osnovnim pravilima bezbednosti pre nego što ih puste u digitalni svet.
Pametni satovi su alternativa koju Jonev preporučuje za mlađu decu. Ovi uređaji omogućavaju osnovnu komunikaciju bez direktnog pristupa društvenim mrežama i potencijalno opasnim sadržajima. „Dete od sedam godina nije spremno za sve što telefon donosi,“ naglašava ona, dok istovremeno ukazuje na to da nijedna aplikacija nije savršena rešenja za probleme koje deca mogu doživeti u digitalnom svetu.
Roditelji se suočavaju sa dilemom kada njihova kontrola može preći u špijuniranje. Jonev upozorava na moguće posledice gubitka poverenja između roditelja i dece, jer deca često reaguju negativno kada shvate da su pod strogim nadzorom. Psihološkinja Marica Živković takođe ističe da je važno da roditelji ne koriste špijuniranje kao način da dobiju informacije, već da izgrade otvoren odnos sa svojom decom. „Mnogo je važnije da dete deli informacije iz poverenja, nego da ih otkriva pod pritiskom,“ objašnjava ona.
Živković naglašava da roditelji ne moraju i ne treba da znaju sve aspekte života svoje dece. „Kontekst je ključan za razumevanje situacija u kojima se deca nalaze,“ dodaje ona. Ona smatra da je prisustvo odraslih mnogo važnije od digitalnih uređaja, posebno za mlađu decu, koja nisu emocionalno i socijalno spremna da se sama suoče sa izazovima.
Obe stručnjakinje se slažu da je otvorena komunikacija od suštinskog značaja. Razgovor o opasnostima u digitalnom svetu, kao i o osećanjima i izazovima sa kojima se deca suočavaju, može pomoći u izgradnji poverenja koje je ključno za njihovu sigurnost. Na kraju, tehnologija može biti korisna alatka, ali ne može zameniti ljudski kontakt i bliskost koju roditelji treba da imaju sa svojom decom.
Roditelji se suočavaju sa kompleksnim izazovima u digitalnom dobu, a balans između zaštite i prekomernog nadzora je ključan. Dok tehnologija može pružiti određeni nivo sigurnosti, otvoreni dijalog i razumevanje su neprocenjivi za izgradnju zdravih odnosa i sigurnog okruženja za decu.
