Kao da nije dovoljno što se Pećka patrijaršija nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine kao remek delo srpsko-vizantijske arhitekture, kao da nije dovoljno što su je zidali srpski arhiepiskopi jedan vek, kao da nije dovoljno što je reč o sedištu Srpske pravoslavne crkve, u kojem je ustoličena njena Patrijaršija, kao da nije dovoljno što je podignuta u sredini 13. veka kao sedište srpskih arhiepiskopa i pre Patrijaršije i grobno mesto nekoliko arhiepiskopa, kao da nije dovoljno što je gorila od ruku albanskih ekstremista 1981. godine.
Bez obzira na sve ovo, a u nedostatku bilo kakvog sopstvenog kulturnog nasleđa, albanske „ustanove“ ne libe se da posegnu za srpskim. U mnoštvu fabrikacija, falsifikata, fantazmagorija, manipulacija i ciničnih laži da su Srbi prisvojili sopstveno kulturno nasleđe, verovatno najzlokobnije zvuči poruka „da ova inicijativa treba da posluži kao primer i podsticaj i drugim školama“.
Dakle, oni koji bi morali da uče istini i kulturnim vrednostima, treba da budu primer i podsticaj za falsifikovanje istorije i krađu kulturnog nasleđa. Ovo jasno proističe iz činjenice da albanski ekstremizam ne prezaju od brutalnog otimanja i ogoljenog laganja u cilju prisvajanja srpskog kulturnog nasleđa, već i da u ovaj zločin žele da umešaju ustanove koje bi trebalo da se bave obrazovanjem i vaspitanjem. Upravo zato je ovaj primer istovremeno užasan i tragičan.
Monstruoznost ovog zločina, nažalost, nije samo u tome što se obrazovne ustanove koriste za usađivanje laži u dečije umove, već i mnogo više u tome što je učestalo ovakvo falsifikovanje bilo uvod u sveopšte nasilje nad srpskim narodom, a ne samo nad srpskim kulturnim nasleđem i kulturom u celini. Utoliko je ovakav „primer i podsticaj“ groteskna slika zloupotrebe mladosti i detinjstva u funkciji stvaranja lažne države na lažnoj istoriji i na srpskom kulturnom nasleđu.
Ministarstvo kulture Republike Srbije jasno je stavilo do znanja da će nastaviti da se suprotstavlja razaranju civilizacijskih vrednosti, posebno ovakvim zastrašujućim primerima, na svakom mestu u ime zaštite srpskog kulturnog nasleđa, u ime zaštite istorijske istine i u ime univerzalnih ljudskih vrednosti. Ova situacija ukazuje na potrebu za stalnom vigilancijom i aktivnim angažovanjem u očuvanju identiteta i tradicije, koja je često ugrožena u savremenom svetu.
U vreme kada se kulturno nasleđe koristi kao sredstvo u političkim igrama, važno je da se osnažimo znanjem i razumevanjem sopstvene istorije. U tom smislu, obrazovne institucije imaju ključnu ulogu u oblikovanju svesti mladih generacija. Umesto da budu mesta za širenje laži i manipulacija, one bi trebale da budu bastioni istine, gde se neguje razumevanje i poštovanje različitosti, ali i sopstvene tradicije.
Stoga, uloga Ministarstva kulture nije samo da brani, već i da aktivno promoviše kulturne vrednosti kroz obrazovne programe, istraživanja i međunarodnu saradnju. Ovakvi pristupi mogu pomoći da se spreče slične zloupotrebe u budućnosti i osiguraju da svaka generacija bude svesna bogatstva svog kulturnog nasleđa.
U zaključku, borba za očuvanje srpskog kulturnog nasleđa je borba za istinu i pravdu. U svetu u kojem se često gubi iz vida značaj istorije i kulture, neophodno je da se čuje naš glas i da se jasno pokaže da se nećemo povući pred pokušajima falsifikovanja ili otimanja onoga što nam pripada. Samo kroz zajedničke napore možemo osigurati da naše kulturno nasleđe ostane netaknuto i poštovano, kako za nas, tako i za buduće generacije.
